Postoje u čoveku razni glasovi, koje on odistinski čuje ili ne, a koji mu u životu govore šta da uradi. Ova precizna navigacija pomaže čoveku da dodirne sebe i usmeri se na pravu stranu. Postoje i glasovi koji su od spoljašnjeg sveta i koji imaju isto delovanje. O tome kako na čoveka utiču glasovi iznutra i kako deluje zvuk ljudskog glasa iz spoljašnjeg sveta govorićemo u ovom blogu.
Odlomak iz priče
Da se prevezu nekim istrošenim čamcem otac da poslednje novce i ono stvari od vrednosti što je još ostalo, pa se stane ukrcavati, žurno, sa porodicom. Ali dok su svi hitali, njegov najstariji sin, Ilija, odvažan dečak koji je, sad mu je već trinaesta godina, rastao sa vekom, kao da je oklevao. Ubrzo se ispostavilo da on ni po koju cenu neće, kako je rekao, da se oni svi otisnu a da njihovo ždrebe, koje je on gajio, ostane. Uzalud je otac govorio kako je bolje da konjče sačeka, zdravo, na obali gde će ga već neko uzeti, nego da se, nejako, na njihove oči udavi u Dunavu. Nije vredelo, dečak je bio odlučan u tome da će, ako ne povedu ždrebe, i on ostati. U nevolji, otac popusti sinu: vežu ždrebe za čamac i otisnu se u guste, duboke vode, ka neizvesnosti.
............
Odjednom uveren da će mu, u životu koji ga čeka, sve poći od ruke ako mu sad uspe da sačuva ždrebe i da ga prevede, sa sobom, na banatsku obalu, nije hteo da prizna ništa od onog što je bilo očigledno: ni to da je Dunav, baš tu, niže smederevskog grada, silno široka reka, skrivenih matica i neprimetnih virova, hladnih dubinskih struja, da oktobarska košava, dolazeći sa Karpata, sve zasipa vodenim prahom i ne dozvoljava da se uzme predah, da je ždrebence ne samo nejako, nego i neiskusno u vodi. Vezano, konjče je zaista nesigurno zakoračilo u reku pa još nesigurnije ulazilo u talase dok je dečak, nagnut nad krmom i stežući konop, isto tako nesigurno ulazio u neki nepoznati huk: znao je da će ga, ako ždrebe i on, zajedno, ne izdrže, nesreća zauvek uzeti pod svoje. Čamac se otisnuo, konjče je zaplivalo, nevešto, a dečak je, presamićen preko čamca, govorio mladoj konjskoj glavi koja je plutala nad talasima, reči nežnosti i ljubavi koje ni slutio nije niti da ih ima u sebi niti da ih zna izreći. Ali ždrebe ga je odlično razumevalo: bilo je sve manje straha u njegovom pogledu i sve manje opiranja talasima: odjednom iskusno, konjče kao da je prestalo da se grči pred ćudima Dunava, kao da se njima i koristilo, puštajući da ga strahovita rečna snaga više nosi nego iscrpljuje. Lebdelo je nad mutnim valovima, nad vodenim kovitlacima koji su ga, časkom, mogli otkinuti od čamca, promicalo kroz opasni prah vode i vetra i još opasniju jezu dubinskih matica. Dok je čamac prevaljivao svoj put preko tog nemirnog, mrkog prostranstva, ni ždrebe koje nosi reke i koje se nosi sa rekom ni dečak koji ga hrabri, nisu posustajali. Kad je čamac, najzad, dodirnuo drugu obalu, muljevitu i spasonosnu, dečak koji je, stojeći u plićaku, grlio mokro ždrebe više i nije bio samo dečak, kao što ni ždrebe nije bilo samo ždrebe: silno izrasli u svojoj plovidbi preko ponora, milovali su se, zajedno drhteći na banatskom vetru, na dočekanoj obali, čovek i konj.
Tako je prvo iskustvo počelo da se uobličava: posle ovog prelaska s jedne obale na drugu, dečak je počeo da poima da ono što je očigledno nije i ono što je jedino stvarno, da ima i neočiglednih stvarnosti koji onoga što ih nazire ne samo da izazivaju nego ga i obavezuju. Naslućivao je da je njemu dato da vidi ono što drugima ostaje skriveno i da se, redak dar, ta sposobnost mora iskoristiti. Dečak ju je koristio tako što je, iako nesvestan da njegov pogled prodire i u pukotine stvarnosti, gledao.
Gospodar mora Posejdon gnevno zari zlatan trozubac u vodu i voda pobesne. Nije to bura kojoj se s nadom suprotstavljaju neustrašivost i veština. Od natprirodnih je, začaranih nevremena, u kojima, ako im je do života, i sveci moraju da ga izmole od đavola. Jer priroda se odlučila da svet vrati u haos iz kojeg ga je izvelo Postanje.
Jesenji orkan, duvajući za trezvene s Arktika, za sujeverne iz pakla, a za nevidljive junake ove priče iz Posejdonovog krčaga u obliku školjke, lomi iskonsku ravan. Na rudnu magmu nalik, reljef okeana neprestano se menja. Kao da se u mučeničkim trudovima praelementi tek sada u tečnost stežu. Dubodoline talasa nadimaju se u kašaste gore, pa se, pršteći, penu povraćajući, hučno sunovraćaju u neprozirne kratere. Pocrneo vazduh peku munje. Horizontom bez dubine vetar kida sagorele oblake.
Jedrenjak je zdepasta brigantina sa tri katarke. Jedra su mu spuštena, kormilo, za kojim niko ne stoji, ukočeno debelim palamarom. Na teretnoj palubi škripi tovar, obliven penom i lancima vezan za jarbole. Nikog nema na krmi, nikog na pramcu. Svaki moreplovac, osuđen na zlu sreću da se s jedrenjakom mimoiđe, verovao bi po običaju doba da je uklet. Prekrstio bi se i zatvorio oči, nadajući se da ga, kad ih otvori, neće videti, kao i sve što s one strane dolazi ili se onoj strani vraća. Otplovio bi potom u luku ili na dno, ne znajući da je u lađi mimoišao najveću tajnu sveta. Niti bi video kako su se s naporom, protiv vetra, otvorila vrata kabine na krmi jedrenjaka, i da se na njima, držeći se za dovratke, pojavio mladić zlatnih očiju, u crnoj odeći evropskih puritanaca. Užarija tovara od
potresa se razvezala i ovaj se svakog trenutka oteti mogao te kao otkačeni top na ratnoj lađi, mrveći palubu, nestati u moru. Mladić je stigao da užad zategne. Tovar se smirio. S vrata kabine zakoračio je tada na palubu čovek čije su oči imale crvenkastu boju gvozdene rđe a odeća mu bila esnafska, od platna i kože. Pažljivo je motrio saputnika, ali mu u pomoć nije priticao.
Mladić se s mukom probio kroz vodeni klanac, dospeo do glavne katarke i nekoliko stopa uspeo jarbolskim lestvicama. Iza njega se, preko porinutog pramca, podigao orijaški jezik. S talasom uvis digao se i brod a potom strmo u dubine zaronio. Pomamna plima brisala je palubama, otkinula mladića s lestvica i s njim se vratila okeanu.
Čovek gvozdenih očiju otisnuo se od krme i s naprezanjem dohvatio ograde. Pogled mu nije postao mekši ni brižniji. Ostao je bezizrazan, kao pogled slepca.
Crno telo otimalo se na vrhu vala pa iščezlo u ključaloj peni. Na mestu gde je potonulo, ostala je neprovidna jama iz koje se nikad ništa ne vraća. Čovek gvozdenih očiju već je hteo da pod palubu side kad je glava mladog puritanca još jednom izronila. Ali, umesto ponovo i zauvek da potone, kao da je moćna elevacija uznesenja iz smrti proteruje, lagano se, gotovo svečano, nad vodom uspela. Crno telo petama je dodirivalo talas, koji ga je,grmeći, prema jedrenjaku nosio.
Izgledalo je da morem grede.
Zlatooki utopljenik je avetinjski dolebdeo do ograde. Čovek gvozdenog pogleda tek sada se prenuo. Ispružio je ruku i zgrabio ga za kosu. Talas ih je zasuo, do kosti protresao i, preko lađe se prelivši, ostavio prignječene o palubu.
- Za ime Hrista, čoveče, kako si to učinio? — upitao je gvozdenooki čovek kad su se obojica pribrala.
Nije izgledalo da ga mladić razume.
- Kako si iz vode izašao?
- Uhvatio sam se za uže glavne katarke i ono me vratilo na palubu — odgovorio je mladić.
... Obavešten o događaju, zapovednik jedrenjaka posla dvojicu mornara da namotaju odrešeno uže. Čovek gvozdenih očiju pođe za njima. Hteo je lično da proveri govori li mladić istinu.
Ovaj ga nije video. Nag do pojasa, ležao je u najtamnijem rebru utrobe broda. Starica ucrnoj puritanskoj haljini klečala je pored njega i mazala mu uboje melemom od lekovitog korova, izgovarajući drevne reči koje niko nije čuo.
Jarbolni je palamar nađen čvrsto obavijen oko metalne koturače. Mornari su bogohulili. Čovek gvozdenih očiju se krstio. Shvatio je da će njegova misija na ovoj sablasnoj lađi biti teža nego što je pretpostavljao.
Zvao se John Alden i po zanimanju bio kačar, drvodelja iz Southamptona, sa četvoricom zanatlija unajmljen da putnicima bude od pomoći kad stignu na odredište, nipošto da deli njihovu strogu veru, pogotovu zagonetnu nadu.
Utopljenik zlatnih očiju bio je John Hovvland, sluga u domaćinstvu Mastera Carvera, trgovca iz Doncastera. prvog guvernera buduće iseljeničke kolonije Massachusetts i prvog potpisnika Povelje o savezu i ugovoru, na kojoj će se ona zasnivati.
Jedrenjak je u Trgovački pomorski registar ishodišne engleske luke Plvmouth zaveden pod imenom — Mavjlo-wer. Bila je to brigantina teška sto dvadeset tona, duga stotinustopa. Njome je kapetan Christopher Jones prevozio iz Starog u Novi svet 102 pripadnika Crkve hodočasnika, 35 puritanaca iz holandskog grada Levdena, 65 sa Britanskih ostrva, njihovih 11 pasa, 7 mačaka i 3 koze.
Okean kojim su jedrili zvao se Atlantski, jer je na njegovom dnu trunula legendarna Atlantida, zlosrećna majka ljudske civilizacije...
Jeste, Dušane, to je, ali je mnogo teško naći odlomak koji sam za sebe potkrepljuje temu. Da zaokružimo ovu započetu priču. Ovde je, pre svega, taj čudesni susret čoveka sa prirodom. U dodiru sa njom uvek smo pred izazovom, bilo spoljašnjim, bilo unutrašnjim. Taj susret postane susret sa sobom. Najčešće voda pokrene procese u nama koji nam otkrivaju neke nove dubine. Odjednom vidimo unutra nešto što nismo ni znali da tamo postoji. Ponekad su to samo slutnje i naslućivanja, a ponekad su ti glasovi sasvim jasni i izričiti. Ona uvek navodi na razmišljanje i poniranje u sebe. Može to biti borba za život ili puko posmatranje, uvek se desi nešto unutra što iznese na površinu nove slojeve naše prirode. A čini mi se da poetičnost teksta dodaje na uzbudljivosti tog druženja sa sobom.
Naravno, ovde se priča i o drugim vidovima susreta sa sobom. Čitav roman pokazuje da je fantazija u stvari realnost. Sve što liči na himeru, uobrazilju, sve je materijalizovano u spoljašnjem svetu. Treba samo zastati i osluškivati.
* * *
...zbunjivao ga je utisak da je on u jednom pohodu, a svi ostali učesnici u nekom drugom, i da se događaji u oba pohoda ponekad podudaraiu. Njegovi su drugovi, na primer, uporno poricali da vide kako im u susret idu petorica polunagih divljaka u pratnji psa. Tvrdili su da ima priviđenje, da je to čestar ogoljenih hrastovih mladica čije škripanje na vetru liči na kevtanje psa. Što su za njega bile jasne indijanske stope, za njih su ostala ležišta olujama izvaljenog kamenja. Ali, kad naiđoše na trap u obliku humke, a u njemu lukove, strele i kotarice s osušenim kukuruzom, nisu više mogli poricati prisustvo ljudi. Nije ga poricala ni Bradfordova Hronika Mayflowera.
Opisujući susret sa crvenokošcima i njihovim psom, guverner, međutim, nije pominjao da je s ostalim kolonistima, pa i s Howlandom, odbijao da ih vidi kad su stajali stotinak jardi ispred njih, pre nego što
će se, zviznuvši psu, izgubiti u šiblju. Za trap je tvrdio da je domorodački grob, a hrana u njemu ostavljena za mrtve. Aldenu se činilo da je namenjena živima. Kada bi urođenici mogli znati za dolazak Mayflowera, bio bi siguran da je ostavljena da doseljenicima olakša prve dane na Cape Codu, a da su petorica divljaka poslana da ih dočekaju, ali da susret nije obavljen samo zato što je u ekspediciji učestvovao i on. Sve to, razume se, nije imalo smisla, no John Alden, kačar iz Southamptona, dovoljno je dugo bio u svom drugom, pravom zanimanju da pojavama koje zbunjuju razum traži smisao. Naučio je da traga za činjenicama, makar i nemale smisla. Ako čovek raspolaže sa dovoljno neporecivih činjenica i vremena da se ozbiljno njima pozabavi, ma kako neobjašnjiva njihova priroda, neki će se smisao pre ili kasnije uspostaviti.
........
Baci pogled u maglu iza koje se, mestimično istrt, crneo reljef Cape Coda. I seti se jedne priče o paklu. Nekada davno, dok su se ljudi još Grcima zvali, znalo se za njegove ulaze. Ali, s vremenom, postade čovek isuviše ohol da ispod svojih stopa gleda dublje od žila u kojima leže njegove rude. Opčinjavahu ga zvezde. I na ulaze u pakao se zaboravilo. A onda jedan neustrašiv čovek odluči da potraži izgubljene ulaze u donji svet. Sa sobom, ugledajući se na atinskog junaka Tezeja, nije nosio ništa do klupčeta upletenog konca, s pomoću koga će se, ako pakao nađe, iz njega vratiti. Godinama je lutao bez uspeha, ostareo je u tom lutanju, i već je hteo da se vrati s vešću da pakao ne postoji, pa stoga ni raj, da ni Boga nema i da je čovek sam na svetu, kad slučajno — ili baš i ne beše slučajno koliko je mislio — srete mudraca po imenu Powhnatan, koji je tvrdio da zna gde je ulaz u pakao i da ga može tamo uputiti. Potanko mu je objasnio gde da ga traži, na kakve belege pažnju da obraća a koje da zanemaruje. “Ali”, pitao je tragalac za paklom, “kako ću znati daje ulaz pravi?” “Znaćeš”, odgovorio je mudrac. “Ja ću te tamo čekati.” Tako i bude. Jednog dana, na putu prema paklu, hodajući predelom bez boje i života, pustim kao što je bio Cape Code, oseti kako ga snaga napušta i kako naglo slabi. U daljini, kroz maglu, nazirala se tamna pećina. Uputi joj se, u nadi da će među njenim stenama naći utočište. Ali, već je toliko oslabio da se do pećine dovukao puzeći. Kad se u nju uvukao, ostalo je u njemu još samo toliko života da vidi starca Powhnatana i shvati da je našao pakao. Umro je, nažalost, pre nego što je shvatio i drugu istinu — da ga je ovamo mogao poslati samo neko ko je put već prevalio, da je i mudri čovek bio mrtvac.
........
John Alden je sada znao kako se umirući tragalac za paklom morao osećati. Pogledao je u nisko, gusto nebo. Bilo je prazno i bez života. Tek na proleće doleteće s juga morske laste. Lebdeće iznad mirne pučine kao da ih se voda ne tiče. A onda će se, jedna za drugom, puštajući prodorne krike, survati u talase i iz njih izranjati s ribama u kljunovima.
U međuvremenu ćemo možda shvatiti da nema ništa čovečnije od leta žive ptice praznim nebom iznad oseke mora u zlatno predvečerje. I ništa savršenije od Tajne.
Predveče je, oseka na moru, nebo zlatno i prazno. Ptica je letela s istoka, s okeana. Imala je nežnobelo perje, krila boje mokrog pepela i duboko rascepljen rep u obliku dvozupca. Glavu je, zašiljenu tankim krvavocrvenim kljunom, zastirala garava ćuba nalik na hebrejsku molitvenu kapicu. Iz trupa su joj kruto visile kratke koralne, koščate noge. Voda se ispod nje hladila, ali je, prožimajući je metalnim svetlucanjem, nekim robotskim sjajem, na njoj još trnulo sunce, čije su večernje iskre
sagorevale borove enklave Cape Coda. Ravnomernim letom ptica se primicala bledim dunama Pleasant Baya, iza kojih je, u cestama prenaseljenih ritova, na mlakim ležajevima između nezrele trske i skerletnog barskog žbunja već snevalo njeno umorno pleme. Klizeći bistrim vazduhom ispustila je oštar, prodoran krik “Keearrrm!” s trijumfalnim udarom na drugom slogu, kojim se kotrljalo dugo, grabljivo, nemilosrdno “rrr”. Naglo usporivši let, kao da je izgubila orijentaciju, skrenula je udesno i iznad penušavog plićaka stala opisivati pune, savršene krugove. Ceđena osekom, močvara je šumila, nebo sivelo, halkionski nepomična pučina treperila, a ptica neumorno kružila i jednolikim kricima izgubljenog bića rasanjivala život ispod sebe. U njima ne beše osione ratničke bezobzirnosti, samo neizmernog očajanja, nesposobnog da vidi išta do svoje izgubljenosti.
Mlad čovek zlatnih očiju sanjara, u tamnom odelu neprikladnom za okolinu i sezonu, stajao je na duni koju ni moćne plime za punog meseca nisu kvasile. Zabrinuto je pratio somnambulno kruženje ptice, kao pokvarenu gramofonsku ploču koju gruba manufakturna greška lišava umetničkog savršenstva. Monotono pištanje amok-ptice postade nepodnošljivo. Pritisnu dlanovima ušne školjke, ali su vapaji i kroz njih prodirali. Dok je očima tragao za kamenom, drvcetom, bilo čime da besmislen let zaustavi, shvati da ptica možda i nema gnezda, da ga je izgubila, da njen očaj otuda potiče i da nije daleko od njegovog očajanja. Najednom, ptica ispusti još prodorniji krik, skupi krila i kao kamen sunovrati se u dubinu. Oseti stid što je svojim antropoidnim uskraćenostima objašnjavao Prirodu. U njoj nema samoće u kojoj, kao pod neprovidnim i neprobojnim biljurnim zvonom, čuče doživotni ljudski zatočenici. Životinja nikad nije usamljena. Ako oko nje nije, njen je čopor u njoj. Ni ova ptica nije usamljena. Ni očajna. Ona — lovi. Samo, sunovrat nije izgledao kao poniranje za lovinom. Preko mora se prevukla čelična skrama sumraka i ptica nije mogla videti ribu na koju se ustremila. Napeto je čekao da se ekscentrično stvorenje ponovo u vazduh vine.
Na mestu pada okean pomamno uzavre. Iz vira izroni glava sa zlatnim očima, a za njom, kao sa dna hitnuto koplje, kaluđerski crno telo. Lebdeći po talasima u peni, potresano olujom usred nepomičnog okeana, sjajno od vode ali netaknuto njenim besom, stiže ova otkinuta sen praiskoni do jedrenjaka, nagnutog na bok, oblivenog gejzirima i stvorenog tu ni iz čega. S opustošene palube pruža joj ruke čovek gvozdenih očiju, u kožnoj esnafskoj dolami, i utopljenik se uspinje na lađu.
Mladić na obali obara pogled zemlji. Samo je ona istinski postojala. Bura na moru nije. Ni utopljenik u
hodu talasima. Ni čovek koji ga je čekao na palubi nepostojećeg jedrenjaka. Sve su to bile opsene, od onih što, poput čini, samo za njegovo oko, preuređuju javu u haotične, nerazumljive himere, munjom slutnje obasjavajući obrise svakidašnjih očiglednosti.
Meni se svidja, Dušane,ali bih volela da izbegnem religiozne nijanse. Ono što želim je da se skoncentrišemo na unutrašnja prepoznavanja, bila sa samim sobom, bilo sa drugima. Ja sam počela od književnosti, jer mi je to najbliže, a i da nekako dam oblik blogu. Naravno, dolaze u obzir svi drugi načini izražavanja ovog motiva. Od muzike bih volela da izbegnemo Pavla Aksentijevića, braću Teofiloviće, pa i hor Bečkih dečaka . Da su ovde klipovi koji su popularna muzika i koje će prepoznati veći broj ljudi. Sinoć je u Domu omladine sam svirao Zoran Predin u društvu gitare i uz malu pomoć Sergeja Trifunovića. Sigurna sam da će tu biti numera koje mogu ovde naći svoje mesto. Htela sam sada da stavim pesmu Miruj, miruj srce moje, ali sa onom notom koju ima u Babinom unučetu. Sa notom koja dira u srce. Medjutim, nadjoh nešto drugo. Pesmu u izvodjenju Radeta Šerbedžije gde je akcenat potpuno na njegovoj komunikaciji sa publikom i izrazu lica. I ako uspete da zamislite da ste u toj sali, sigurna sam da će vas proći jeza.
U njemu se sve utišalo i čuo je samo udaranje kiše i hujanje svakog naleta vetra. Hodao je polako, premda bez kišobrana, sa rukama u džepovima sakoa. Lice mu je bilo mokro od kišnice, kosa takodje. Reka ispod mosta je je hučala, uvećavala se i pojačavala pritisak na obale vodenim teretom koji je nadolazio. Bremenita večernjom kišom, dobijala je novu snagu u svom toku. Automobili su bili retki u ovo subotnje veče, a zvukovi iz prirode u srcu grada ličili su na muziku sa cd-a za opuštanje. Već beše stigao na drugu polovinu mosta i skoro sasvim mokar, ali mu je prijala ova iznenadna šetnja. Tamo kuda ide biće svetla, sviraće neprijatna muzika, ljudi će se gledati kroz magle dima od cigareta, te je iznenadni pljusak neočekivano doneo unutrašnji mir. Pred lampama duž mosta, kiša kao da je propadala i survavala se na tlo. Videla se i u mraku, kao kompaktna providna masa koja stremi prema zemlji, obrušava se svom težinom i pomamno udara o beton. Beše uronio u ništa, upijao je prirodu onako kako je to nekad činio u šumi koju je nazivao svojom. Poželeo je da tako hoda dugo, da produži spokoj, a onda vide da pred kraj mosta, kiša odatle ne pada više. Nasmeja se široko, uvek razgaljen pri susretu sa prirodnim pojavama, pogleda oko sebe. Ljudi naizgled nisu primetili ovu neobičnost, koračali su ozbiljni. Ono malo što ih se zateklo na ulici po nevremenu. Mali je ovo grad, nema vreve ni danju a ni predveče. A od kiše se sklanja pod nadstrešnice prodavnica i trafika, u prolaze ili kafee ili potraži taksi. On je voleo da šeta po kiši bilo u Milanovoj šumi bilo drumom pored onog drugog, najpoznatijeg, mosta na Ibru, bilo u svojoj rodnoj Kamenici. Svaka je bila drugačija. Ova ovde padala je kao da je prosipaš iz šuplje torbe. Brzo i teško, željna da što pre dodirne tlo. Nije ostavljala veliku svežinu u vazduhu, ali je pored same reke pomalo mirisalo na more. I taj miris, i te kiše, vodili su ga u mislima na ostrvo na koje je želeo da vodi Milicu i Anu. Video ih je sve troje kako se šetaju Malom marinom posle jedne ovakve kiše, video je Anu kako trčkara naokolo i baca kamenčiće u more, a na koži je osetio dodir Miličinih ramena prekrivenih tankom letnjom bluzom. Bile su daleko i neprestano je mislio na njih. U drugoj zemlji, odmah iza granica stare domovine, ali se činilo kao da su na kraju sveta. I da nije tog Skajpa, valjda bi umro za njima. Presahnuo, presvisnuo, osušio se iznutra. Davale su mu sok koji je žedno ispijao, jer je stalna odvajanja sve teže podnosio.
* * *
Milan je mislio da lice kaže sve. Na svetu ne postoje dva ista lika, čak ni kod blizanaca. Ono je pečat, svedočanstvo unutrašnjeg sveta koje se pokazuje, govor duše. Bilo koje boje i oblika, uvek je jedinstveno. Ospoljava biće i nudi putokaz kroz čovekovu prirodu. Čak i usnulo, ono govori. Mirno ili u bolnim grimasama od nemirnog sna, ravnodušno ili osmehnuto, namrgođenih obrva ili razvučenih usana nepresušan je izvor priče. U prvoj godini braka, često je gledao Milicu dok spava. Odvajao bi po jednu noć samo da je gleda. Ponekad je nerazabirajuće govorila u snu. Odgovarao bi joj, iako nije znao da li je uopšte pitala. Potom je ona nastavljala, postajala sve razgovetnija, a on bi, naslonjen na lakat, ležeći na boku, razgovarao sa svojom usnulom ženom koja se tih razgovara u budnom stanju nije sećala. Nisu to bile epizode iz snova, ni podsećanja na prethodne dane. Govorila je o ljudima koje on nije poznavao, o nevažnim stvarima koje čine. Zaćutala bi iznenada, kao što bi i progovorila, okrenula mu leđa i prudužila da spava. Ponekad bi joj se sasvim pribižio i upijao njen dah, čekajući da im se ritmovi disanja usaglase. Uzalud se nadao da će ta, za nju, podsvesna veza, pokrenuti putanje u njenom mozgu i probuditi je, da može tako još nerasanjenu da je voli. Dešavalo se da se promeškolji, posegne za njim i zagrli ga u snu. Tu je zatvarao oči, prepuštao se trenutku, zagrlio bi i on nju, ubrzo zaspao. Ipak, bilo je noći koje je probdeo gledajući je, a o tome joj je prvi put rekao tek u pismima. Priznavao je, doduše, da gleda Anu dok spava i nadugačko bi joj opisivao brojanje dlaka u dečjim obrvama i nabore na koži malih usana. Posmatrao je njeno lice kao da je ikona, zapažao svaki detalj na njemu, urezivao u pamćenje lik svog potomka. Sasvim je savladao govor lica, od dečjeg, preko odraslih, do starih, od fotografija do slika i freski. Oblik obraza i punoća kože na njima otkrivali su mu tajne nevidljive za druge ljude. Na njima naizgled nema ničega, a jedan obraz je kadar da ispriča najčudesniju priču. Čvrsta ili opuštena koža, tanka ili debela, bleda ili ružičasta, sve se to Milanu stapalo u sliku koja je imala reči. Kako reče otac Sava: „Kao što reč obraz znači pre svega lik, obrazovan je onaj, koji je u sebi uspeo da vaspostavi lik Hristov. A bezobrazan je onaj koji nema obraz, lik Hristov.” Bezobrazluk i bezbožništvo se lako uoče na ljudskom licu. Kao što se jasno vide unutrašnji spokoj i sjaj u očima onih koji su u sebi pronašli Hrista, tako se i otpadnici od vere prepoznaju po bešćutnim crtama, jer zlo voli da se pokazuje i samozadovoljno je kad ga vide. Ljubomorno na lepotu dobra u koje ljudi vole da gledaju, koristi sva sredstva da opseni i strahom prikuje pogled za sebe. A između te dve krajnosti je čitava lepeza običnih ljudi, inteligentnih manje ili više, obrazovanih različito, razumnih ili ne, sa željama ili bez njih, sputani ili slobodni, marljivi ili lenji. Sve to Milan čita na ljudskom licu.
ali je mnogo teško naći odlomak koji sam za sebe potkrepljuje temu. Da zaokružimo ovu započetu priču. Ovde je, pre svega, taj čudesni susret čoveka sa prirodom. U dodiru sa njom uvek smo pred izazovom, bilo spoljašnjim, bilo unutrašnjim. Taj susret postane susret sa sobom. Najčešće voda pokrene procese u nama koji nam otkrivaju neke nove dubine. Odjednom vidimo unutra nešto što nismo ni znali da tamo postoji. Ponekad su to samo slutnje i naslućivanja, a ponekad su ti glasovi sasvim jasni i izričiti. Ona uvek navodi na razmišljanje i poniranje u sebe. Može to biti borba za život ili puko posmatranje, uvek se desi nešto unutra što iznese na površinu nove slojeve naše prirode. A čini mi se da poetičnost teksta dodaje na uzbudljivosti tog druženja sa sobom.
. Da su ovde klipovi koji su popularna muzika i koje će prepoznati veći broj ljudi. Sinoć je u Domu omladine sam svirao Zoran Predin u društvu gitare i uz malu pomoć Sergeja Trifunovića. 
