|
Pre mnogo godina napisao sam ti pismo i nikada nisam imao hrabrosti da ti ga pošaljem. Istina, bilo je puno mržnje, gneva i moje neostvarenosti. Shvatićeš me jednog dana kada otkriješ na koju se stranu metak vrti. Shvatićeš i zašto sećanje na tebe i tvoj osmeh u meni budi zaboravljenog Petra Pana a danas, nakon svih godina u tebi vidim tek zlog kapetana Kuku. Možda ćeš videti čitav spektar bezbrižnih boja kroz moje oči pa baš tada shvatiš zašto sam se u tvoje ime kleo najglasnije što sam mogao, nazivajući te svojim bratom. Zašto sam tvoj lik veličao u očima drugih čak i po cenu da me isti u blato bace. Ti si u meni uzor i podršku video a ja stope idola u tvojim stopama tražio. Ali hej, ne kloni duhom, ima u tvom biću još mene, kao i u mom srcu što su ostali tvoji tragovi. Drugi ljudi, druga mesta možda daleka... Možda. I sećaš se kome smo pevali? Baš sinoć ga videh sa svojih deset godina, spavao je na hladnom pločniku. Ostavih mu sto dinara, u naše ime kao nekada.
A sada je zaista kraj. Ti ne zaslužuješ da meni budeš brat. I ja se zovem Anđela, u inat.
|
