youtube.com/watch?v=O_NRkoHMwW8
~*~*~ VOLIM TE ~*~*~
Napisacu ti pesmu o tome
kako sam sama,
i kako provodim dane.
Napisacu ti pesmu,
kako mi svakodnevno sve vise trebas
i kako precrtavam dane.
Monotona i dosadna popodneva,
i besane noci.
Napisacu ti pesmu,
ali neumem da pronadjem prave reci,
neumem recima da iskazem bol.
Napisacu ti pesmu,ludo moja,
o tome kako stalno mislim na tebe,
kako sam samo tvoja,
i kako ti u svom pismu saljem deo sebe...
Ali neumem da te dodirnem u pesmi,
neumem da dodirnem rubove tvojih usana.
Mozda te moja pesma zaboli,
i bojim se da je napisem.
Ali ona vec nocima treperi u meni,
i moli me da ti kazem,
sve one reci bolne i nezne,
koje se radjaju u mojoj glavi!
Ali kako da ti napisem broj svojih suza,
kada to ni sama ne znam,
kako da ti opisem svoju ljubav,
kada ona ni u tri knjige ne bi stala!
Reci mi,najlepse moje,
kako da to napisem najlepsu pesmu o ljubavi,
kada si to u stvari,ti!
Sve ono sto mi treba,
sve ono sto volim i sto me boli..
Ipak,pokusacu da ti napisem pesmu,
o najlepsem delu moga zivota,
o jednom prohladnom aprilu,
o tamnim ocima koje vidim i kada zazmurim,
napisacu ti najlepse reci koje znam,
ali sve je to nista,
sve je to samo dim...
Jer jedino sto zelim je da dodirnem,
tvoje srce,
jedino sto zelim je da shvatis,
sve ono sto nisam napisala,
sve ono sto sam precutala,
jer necu da budim ceznju i stvaram bol.
evo,
napisala sam ti pesmu,
mada je jedino sto sam zelela u ovom trenu,
da ti kazem da te volim
i da to cujem od tebe!!! N.A.
Chudish se !?
Pun je mesec .
Znash da sam i ja puna ljubavi i najbolja tada ...
Posmatram sada nebo...
Zagledana u jednu srebrnu tachku...
Mesec je nocas poseban ...
Vidim oko njega oblikuje se srce ,
a onda prekrasne charobne boje ljubavi ...
Vidim ochi tuzne i kao da se usne pomeraju ,
kao da mi neshto shapucu ...
Ne chujem nishta , ali razumem
Pricha mi o nashoj nebeskoj ljubavi .
Dugo zagledana u srebrnu tachku ,
moje ochi postashe srebrne i vlazne .
Ne , nisu to suze .
To se mesec oslikava u mojim vlaznim ochima ...
Osecas li otkucaje srece u
noci crnjoj od katrana ?
Osecas li daleke zelje tvog
neostvarenog sveta ?
Osecas li tisinu koja te
miluje dok ja nisam tu ?
Tamo, gde nema nikoga, osim daljine
sto nas razdvaja, da li pozelis da
sam u tebi, da ubirem zrele plodove
tvoje svakidasnjice ?
Osecas li BOL koja nas
razdvaja ovih par jebenih trenutaka
umotanih u parce plavih redova ?
Bez tebe je ovde sve pusto, osmeh na
mom licu skriva pticu zauvek sletelu.
Secas li se nasih noci, nasih malih nada
pretocenih u jednu veliku zelju ?
Koliko li je oblaka otislo sa mog
dela neba otkako si otisao ?
Mozda su svi oni posli tebi i dali ti
potoke kise i snega koje je moje srce
njima prodalo u usamljenim nocima.
Mozda je sve ovo samo san, da sanjam
da te nema. mozda cu se cak i probuditi
iz tog sna sa jos vecim BOLOM i
izranavljenom dusom, negde u svitanju dana.
Ni za 100 godina ne mogu da
prebolim ove suze sto skrivam cekajuci
tebe, voleci te negde u svom svetu
skrivenom negde iznad zivota.
Ja samo zelim da te imam,
da ti svaki ovaj redak znaci kao da
sam kraj tebe, kao da te dodirujem,
kao da ubirem zrele plodove tvog neznog tela,
Ja zelim tebe a ne BOL . ....
Ovom cu pjesmom josh jednom
napregnuti zov visine ,
krishom izrezbariti charoliju poljupca u Tvom osmjehu ,
i kao shto prilichi rashiriti rijechi
nepreglednom dushom ,
dochekati ih i istovremeno zaustiti poput
vatre i leda...
Neka zgusnuti osjecaji
uzburkaju mirno razmishljanje ,
i namerno prostru svaku moju kap
slojem nemira ,
ispune bescutnu prazninu i izadju
zagrljeni plesom ,
zato , shto cu se zovom ove pjesme
napregnuti u visine...
U meni na bezbrojnim mestima
ovog trnutka rastu
beskonachno prozirne latice neba
i josh neprobudjene uzdishu i uzdizu se ,
cvetaju slovo po slovo ,
daju rech
i konachno , neprimjetno
pretvaraju u poznato ime...
Kako sa mnom ustaje i lijeze
osmisljava sav moj dah ,
uznosi me nestvarnim dodirima
svoga umilnog zvuka ,
prepoznaje moje osjecaje
samo njemu namenjene.....
Noćas te tugujem najdraže moje
S nekim osećajem daljine
Jer, nema nikoga ovde kraj mene
I niko da mi skine
Tu suzu sa obraza.
Noćas te tugujem.
A u istom smo gradu
I iste brojimo minute
Samo što usne ne ljube i ćute
Samo što oči prosipaju sjaj
U nekim drugim sobama
Nekim drugim ljudima.
Noćas te tugujem i skitam
Ne ljubim i pitam
Šta je tamo iza jutra
Iza zagrebačke zime
Postoji li tamo još tvoje ime
kao što ti u meni postojiš
I ova noć što miriše
Po narandžama s juga
Govori mi što je tuga.
Nismo daleko.
A čini mi se kao sto godina
Svetlosti i tame
Kao da se ljubav tamo topi
Na plamenu sveće.
Ne ljubi manje koji mnogo cuti,
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parce kruva
za gladne zube) on brižljivo cuva
za zvijezde u visini,
za srca u daljini.
Cutanje kaže: u tudem svijetu
ja sanjam još o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o ljepoti naše svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noci
snim: ja cu doci, ja cu doci.
