Iz jednog drugog vremena........

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

istrgnuto iz nekog davnog bloga i sada ovde prepisano iz nekih razloga i potrebe da se izdvoji iz svega shto je bilo i shto cce da bude:


“... Ona je želela da ode do Darija, da ga vidi, posle dvadeset godina, znajući da ti susreti nemaju nikakvog smisla i da bole, ali je nju svaki pokušaj da uđe u neko drugo vreme, u to vreme od pre hiljade i hiljade dana boleo, jer će je vreme izbaciti nazad, onemogućiti joj da uđe, no ona će ipak otići, jer ovaj dan boli, on boli svejedno šta god da je radila.’’

'’Videla je sunce, ostavljalo je plave krugove po barama, koje su lovile svetlost, videla je nekakvu drhtavu devojčicu sa rukama punim anemona i u tom cveću tako povredivom, tako nezemaljskom, koje je sve bilo pretvoreno u samu esenciju duše i zato je odmah venulo, pred njom, u devojčicinim rukama videla je nekakav čist, prečišćeni ekstrat talog bola. Taj bol je doživljavala kao igličastu unutrašnjost svoje kože, što je plavi krv i koja je neprekidno povređuje.’’


’'U sebi nije nalazila ni trag mladalačkog uživanja u bolu, ona je prosto znala da je sada mnogo toga svejedno, da je najvažnija stvar u životu sad iza nje, a da se nije ni dogodila i činila ju je beskrajno umornom misao da će od sada, posle profesora, sve biti strašna, strahotna gluma, da će sa molskim ukusom besmisla, jasim i razgovetnim, koji će vladati nad svim drugim osećanjima, morati da završava srednju školu, zatim studije i da posle svega nalazi nekog ko će biti njen muž, da rađa decu, da pred ogledalima uvežbava osmeh, koji će kasnije čuvati za fotografisanje i da čeka smrt.
Ne umiru oni koji žele.
Koji pisac je to rekao? Koji od njih?
... mislila je o tome kako je njen život gotov i kako je profesorova smrt samo došla da bi sada polako i sporo počela da načinje i njen život. (...)
I bilo joj je strahovito žao što ne može da makar sebe laže da se on ubio zbog nje, suviše ga je dobro poznavala.’’

’’... o nebu koje je zove i zemlji kojoj je on privlači i sebi kako visi obešena između te dve sile.’’

’’... Jedan dubok, vlažan poljubac od kog se ona stresla, ne voliš me, rekao je, i zaspao,i ona je za tren prestala da diše od tog ne voliš me, pitajući se da li ljubav uvek mora da bude beskonačan poziv na otvaranje, na primanje u sebe svega što sačinjava nečiji svemir, da li je njen život propao baš zbog toga što je bila neprekidno otvorena za sve svetove koji su se ulivali u nju, muževljev, Maxov, Darijev,majčin, očev u detinjstvu, da li je trebalo sprečavati sve te ljude da misle da u njoj ima dovoljno mesta, da je njen unutrašnji svet beskrajan.''

(...)
Sa šlagom koji se topi, topi, topi ne smem da zaspim, ne smem da se istopim u ovom danu, u ovom snu, ne smem da zaspim u ovoj kući u kojoj sam kao kroz ogledalo prošla kroz vreme i videla da više ništa ne mogu. Kako je to dobro, ja sad znam da moram umreti, brzo, čitavog života sanjala je, osim o Maksu, o pijanističkoj karijeri i o Dariju, najduže o Dariju, o njegovom telu, o njegovom telu zarobljenom u njeno naručje, a danas, na Badnji dan, videla je jasno da su oni samo dva mrtva leptira. Početak za mene je bio vođenje ljubavi i taj početak je došao kasno, kraj je danas, kraj je zasigurno danas, jer Darije i ja nismo uspeli čak ni da kroz tela ščepamo jedno drugom dušu i utisnemo u njih bilo kakav pečat trag.’’

’’... ali to što je čeličnim, ledenim grudima, udaralo u nju bila je tišina.’’

’’... u toj istoj ženi raslo je nešto što je nadilazilo i nju i profesora, i strast samu, nešto muzikalno, nešto što će urlati, smejati se, govoriti, umirati i što će, baš kao i ona, čitavog života tražiti samo jedno-njega, jer se bojala da je ona sada već osuđena da traži njega i onda kad se pretvara da traži smisao ili Boga ili bilo šta drugo.’’

’’...čovek ne želi da živi kad se rodi, kasnije se navikne...(...) držite koliko još morate to telo, a onda ga pustite, on želi da ode, anđeo se u njemu oteo i želi da ode nekuda, kuda, ja to ne znam, možda u prazninu, možda u blagoslovenu prazninu, možda je ogromna blagoslovena praznina taj blagoslov o kom sanjamo i o kom maštamo, koji nam se javlja u snu.’’

’’ Pitala ga je šta je najveći teret koji čovek nosi u životu. Tiho je šapnuo :nada.’’

’’ Osećala je mesečevu utrobu, njeno lako, unutarnje kretanje, drhtanje od kojeg drhte utrobe žena na zemlji, u ritmu kojih procvetava voće i nadolaze vode, guste, vedre i treperave.’’

’’ Zašto se nisam ubila ja, mislila je, zbog čega nisam jednom sa njim vodila ljubav i onda umrla, zbog čega sada stojim ovde..(...) Ako skočim, sve će se ovo sada završiti, nikad više neću morati da mislim na Andreja, njegovo telo sada su bele dirke, njegovi prsti tamna kosa, to su crne klaviske tipke, klavir, to je sada Andrej, ja više ne mogu da prestanem da sviram, a da ne vodim ljubav sa njim preko klavijature, između mene i klavira sada leži njegovo telo.’’

’’ Budući da ste još fetus, do tridesete godine, draga devojčice, svako od nas je uglavnom samo fetus, čak je i Andrej, iako genijalan, to bio, budući da ste fetus, dakle na vas će pasti senka takozvane velike ljubavi i vi u tom mraku nećete moći da izrastete. Ni u pijanistkinju, ni u ženu, ni u bilo kakvo ljudko biće. Čovečanstvu nedostaje uputstvo za rast, ali ga ljudi rešavaju jednostavno, biološki, kada shvate da sami ne znaju i ne umeju ili možda ne mogu više nikud, jednostavno se razmnože, ameba u njima se proto podeli, to je sve, a vi ćete zbog Andrejeve ludosti, biti onemogućeni da učinite čak i to. Niko se na svetu ne može meriti sa mrtvim muškarcem koga smo voleli, niko, i svi koji budu dolazili biće manje savršeni, manje blistavi i u svemu lošiji nego što je bio on. Nije on pucao samo u sebe, Sofija, on je pucao i u vas.’’
’
’ Trgla se pošto se on u snu okrenuo prema njoj, tada se trgla, činilo joj se da će joj nešto reći i budila se iz svakog svog sna, izlazila je kao iz lavirinta, a svaki je san brzo i sa treskom zatvarao vrata iza nje. Pogledala je sat na noćnom stočiću i videla majušne kazačjke koje jedva da su se pomerile od trenutka kad je zaspala.’’

’’O naravno da ćeš plakati, Sofi. Ko plače-utešiće se....(...) Bog postoji, ali ga mi nikad nećemo videti. Osim što ćemo ga čuti-kroz muziku, jer je to najviše što je uspelo da dopre do nas, na ovoj planeti, koja je u provinciji svemira.
Ljubim ono dete u tvom srcu.
A.’’
Sanja Domazet , "Ko plache"

http://www.mycity.rs/Blog/san-6_3.html
http://www.mycity.rs/Blog/ono-izvesno-neshto-u-srcu.html