|
Evo je opet, ta žena koja ne umije da prestane da priča:
- Draga gospođo D, da Vas obavijestim isporuka je krenula.
- Hvala gospođo N.
- I, tako baš je dobro da je krenula, ja baš sad razmišljam da je to sve prema vašoj narudžbi, upravo sam dobila AWB i sve je kako smo dogovorili...
- Hvala, još jednom i pozdrav!
- Nego, dobro bi bilo da iskoristim priliku da Vam kažem da je sve u redu sa isporukom, Vi sad preduzmite sve potrebne mjere da uradite pripremu
- Gospođo N. sve je jasno, ja vas ne bih...
- E da vezano za isporuku, da li Vam trebaju fakture, znate to već imam, jer rekoh, roba je krenula
- Ništa ne treba, sve je jasno, hvala i čujemo se...
- Pa da obavezno me nazovite kada primite robu, jer ako je danas krenula blablalalalalabla....bla....bla...bla...
- Hoću, nego ne bih Vas ja više zadržavala, čuj...
- I ako bude potrebno blablablablabla....bla...gopodin Lualdibla...blblabla
- Gos...
- Blablabla....Bla...isporuka...bla....bla...Lualdi...blabla
- Al..
- BLAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
Nije jedina, imam još pacijenata, mislila sam da je pričanje "ženska bolest" ali nije, muškarac koji beskrajno, dugo i uvijek isto priča je još gori slučaj.
U takvim situacijama, zovem samu sebe sa jednog telefona, na drugi, odazivam se na nepostojeće hitne pozive Direktora, ali to ih još više razjaruje...pričanje metastazira i dobijaju novi zamajac.
Ja sam ćutolog, pričam čak i manje nego što treba, ali dovoljno za uljudnu komunikaciju.
Jeste da sam stari skriboman, ali time nikome ne mogu da naudim, osim sebi, kad naknadno čitam što sam pisala, pa se smijem ...
Ali sam laka meta za logorejce, ne znam koliko će me nervi poslužiti, jer se tako lako lijepe na mene, a ne znaju kakav užas unose u moj život...
|
