offline
- natrix
- Zauvek prijatelj foruma
- Pridružio: 21 Nov 2007
- Poruke: 2196
|
Dijalog -Dve Mahovine- je priča o dvoje izmišljenih, nesvakidašnjih likova, -Nje i Njega-, toliko slični al ipak individualni, koliko su čudni, toliko su i realni, i žive različite svakodnevne zivote , stoga se svako moze sa njima poistovetiti bar u nečemu...ako ništa drugo, a ono da, jedno je uvek sigurno:
Da su ljubav i bol, boje vatre, iako isijavaju različitim bojama očiju: bilo plave, smedje, zelene, crne, koje sve dišu, preživljavaju i žive, al ipak, crveno se presijavaju i ostavljaju trag…ostavljaju žeravičasti trag, kao neki sićušni, kosmički mladež, tetoviran na zenici, kao večno svedočanstvo utisnuto za sve buduće živote da se nešto ipak desilo ili se moralo desiti ili se nije desilo, ili će ipak da se desi, biće, hoće, neće ….
Ljubav i bol, osim boje vatre, ukusa su soli, a to su slane jer daju život, jer izviru iz duše, dubokog smaragdno-safirno nijansiranog mora u nama, koje je sinestezija svih reka: utisnutog, vidjenog, preživljenog, stečenog, izgarajućeg…
/Ideja o dijalogu dve neobične- mahovine- izvučena je - isčupana, i u dijalog slozena iz konteksta zbirke poezije Miroslava Antića -Savršenstvo vatre.-/
-Dve Mahovine-
Ona i On - istovremeno:
-Pred okom mi se otvara ogromna onostranost i mnogolika domišljatost slobode i uobrazilje.
Kao i ceo ljudski rod, naučio sam da hodam, ali to nije isto što i kretanje.
Ko nije savladao nevidlji korak mirovanja, može li se smatrati da je odmrsio um?-
Ona:
-Odgovara mi njegova usamljenost.
Takve čudne izopačenosti obično ubrajam u vrline.
To znači biti lišen nepotrebnog bavljenja okolinom. I pripadati sebi.-
Ona:
- …Nerazglašen, Nenamenjen. I nesputan.
I biti ogrezao u šećer i gusto vino tihih zrenja.-
On:
-Imam ja, tako, običaj da sebi izmišljam i utvare.
Ne prolazim kroz vreme, nego ono kroz mene.
Pre i posle pronalazim izmedju sad i sad, i pokušavam da to prevedem na ljudski govor.-
Ona:
-Kome se zgruša mašta, taj prestaje da bude dete...-
Ona i On - istovremno:
-Sve ima drukčiju meru uma kad se gleda iz udaljenih prostora.
I tamo, u tim prostorima, sve je drukčije kad se gleda sa ove vaše zvezde.-
On - ...upozoravajuće:
-Ko proba da me prisvoji, izgubiće sve igre i sva nadanja i čarolije.-
Ona i On - istovremeno:
-Lako je biti drukčiji medju istima. Teško je razlikovati se od sebe samog.-
Ona:
-Svaka moja sloboda je strašni rat na početku, a sramota na kraju. Zato me je i strah.-
On:
-Sve znam. I ne bih želeo da vas izgubim. Vi ste najčudniji učitelj kojeg sam ikad poštovao.-
On i Ona - zajedno:
Jedino o vama mislim u ovoj tamnici uniženja kao o grudvi čiste svetlosti. Jer, vi i ja smo samo nazigled i privremeno drukčija vrsta istovetnog, ili ako je tako lakše da se setite: nalik na istu vrstu drukčijeg.
Prolećite mi kroz ono što su bile oči, da iscelim svoj vid. Prolećite mi da kroz ono što je bila moja lobanja, iscelim svoj um. Prolećite mi kroz ono što sam zvao srcem da se izlečim od ovog polupostojanja.-
On :
-Neću vas ni dodirnuti, da vas ne pretvorim u sebe i ne začaram. Samo ću osećati toplinu vaših krila kako mi protiče kroz zardjali krvotok. Samo ću osećati kukice vaših noktiju kako mi vezu spokojstvo i oparano ushićenje. Samo ću osećati dah vaših mirisavih kljunova kako mi greje zaledjenu srž u kostima. Slutim daleku pojavu nekog novog mene, samo mi treba nežnosti u koju mogu da verujem. Vi ćete mi pomoći da mudro izaberem ono što je dostajno da izabere mene u tom trenu.-
Ona i On - u sebi:
-…Daljina što se neprekidno udaljuje. Obale što se pokreću u zglobovima i mile.-
Ona i On - istovremeno:
-Šta smo mi? Tek deo oblika jedne uvažene celine? Ili već uvažena celina bezbroj neuvaženih oblika?-
Ona:
-…Vidim zgrudvanu krv i maštu u oblicima vaše opuštene tišine, i belorunu zamišljenost, i groznicu jednog nesitog ljubavnika bazduha i svetlosti…-
Ona:
-Bojim se da ja u sebi imam isuviše nade, i više poverenja u čuda nego vi…-
Ona i On - zajedno:
-Samo ostatak nas u drugom i drugoga u nama, samo to nazivamo besmrtnošću smrtnih stvari.-
Ona i On - istovremeno:
-Samoća me je naučila da potrazim u sebi nevidljivi glas vazduha, isečenog na kriške kricima ptica…-
Ona:
-...Isuviše ste prenaseljeni sobom. Izvucite se iz svoje privremene kože…-
Ona i On - zamišljeno i zabrinuto:
-Kako izbeći saputnika koji se raskomotio u vašem mozgu i upotrebljava ga samo kao omot? Čim se dvojica nadju u istoj vrsti slobode, jedan prisvaja drugog i gospodari bez milosti.-
Ona:
-Da li je samovanje: otudjenost ili izučavanje sebe samim sobom?-
On:
-Odomaćen, svejedno gde sam dospeo, ogradjujem se. I zasejavam prostore iskušenjima. Ja nisam imao priliku da izaberem svoje rodjenje, ali biram svoj život i biram svoju smrt.-
Ona:
-Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode. Tvoje je s kim si, kuda prozalaziš i šta gutaš. I zato, sve što ti je strano, posmaraj blagonaklono. Jer i tvoje je rasudjivanje, jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.-
Ona:
-Vi ste zatvoreni sistem koji tinja.-
Ona i On - zajedno:
-Ako ne trazim nevolju, nevolja mene traži. Ako me nevolja ne nadje, ja nabasam na nju.-
………………………………..
Ona - u sebi:
-…U zeledjenom vetru oksidisala je mesečina….-
On:
-Kad bih govorio sa svojim osećanjima ne sa čulima, verovatno bih dobio potpuno drugačiju predstavu o krajnje nepriličnom polozaju u kom se nalazim. Ali to ne bi bilo moje mišljenje, nego mišljenje mojih osećanja…-
-U ime toga što nosim u sebi kao zaveštanje, moram ubuduće paziti na reči koje upotrebljavam…-
Ona- u sebi:
-Da bi ste shvatili svoj položaj vi morate imati mikroskopsku misao.-
On – u sebi:
-Završen u sebi bez potpunosti, a izvanredno zaplašen uz to, izgleda primiću bilo kakav smisao. Brzina mojih razloga postaje rastrojena i nervozna. Osvrće se. I zgražava. I zastaje u neverici. Istrošila je razložnost kojom je bila opskrbljena. Sad se sapliće u samoći unezverena i razroka…-
Ona:
-Postoje stvari koje je teško zamislisti istovremeno kao šta i ništa, istovremeno kao bliskost i udaljenost, jer su u stanju neprekidnog rastvaranja.-
Ona - definitivno:
-Plima i oseka su nevidiljive, a pomeraju tle i razgibavaju kontinente iz zglobova..-
-Obuzima me nelagodnost od završnih reči. One su plod nenaprezanja duha.
Ima li završene slobode?
Ima li završene ljubavi? –
On - definitivno:
-Što sam se ja zaleteo u ova prezasićena prividjenja iz kojih ću se izvrnuti na neko pogrešno naličje..-
Ona i On - istovremeno:
-Osloboditi slobodu, mnogo je teže nego oslobadjati ropstvo…-
Ona:
-…Ućutaću gospodine. Čvrsto ću zagristi usne svoga uma.-
Ona - …ali ipak…:
-Ja ne izgovaram razlike. Ja izgovaram sličnosti onoga što je živo u ko zna kom kraju vasione..-
Ona i On - neizmenično:
-Stojimo zagrljeni, ovde u vremenu, a tudji, kao da se dovikujemo iz stravične daljine. Sad već jedno drugom odričemo i to da se razumemo u život.-
On:
-Ko ima pravo da se iole bavi mnome, ako ja svečano odbijam da se bavim njim?-
Ona:
-Ko ima pravo da misli da stalno meni čini, ako ja imam pravo njega da ne činim, stvarno nikada?
On:
-Evo, sad divljam. Evo, sad lelečem i oštrim zube i nokte.….-
Ona - zainteresovano:
-Ne trazim više večnost u oblicima neba. Svemir je tu, u meni, upisan kao opomena…-
On - nezainteresovano:
-Dosadile su mi prazne rasprave o duhu i telu. Ko kaže da i ja nemam pravo na strpljenje?
Ona:
-O, uzleti i padovi! O, pobede i krahovi!-
On - opet:
-Dosadile su mi rasprave ove vrste. Umoran sam.-
On:
-Daću vam i taj mozak, što čini od moje glave utočište. Jedino nikom neću dati hemiju mog života. Hromozome i gene. Spletove kiselina. Poreklo svetlosti i tame. Moja su poezija proteini. Himna mene ovakvog. Ja postajem kometa. Ja sam putovanje u vremenu.-
Ona:
-Možda ste dužni tom mozgu bar nekolika objašnjenja, jer zajedno smo bili radoznali i naivni.-
On:
-Zar treba da se pravdam, onda, tom mom mozgu? Nikad on nije bio moja istinska priroda.-
Ona - u sebi:
-Jedno je večna ljubav, a drugo je večnost u ljubavi.-
On - u sebi:
-Ako neko postane svestan da je kroćen, kad-tad, mora podivljati.-
Ona - preteći:
-Izadjete li sad iz mene, izgubićete svog jedinog svedoka da ste postojali.-
On - sumnjičavo:
-Kakvu ste onda igru igrali sa mnom, taj mozak, vi i duša, od početka?-
On – al sigurno u sebe:
-Kako god da prezivim, sve ću uvek tumačiti onako kako budem umeo da očitam.-
Ona - hvatajući se za glavu:
-Lakše je preplivati sva mora, nego se udaviti u svojoj neodlučnosti.-
On - hvatajući se za glavu:
-Lakše je sazidati ponovo sve planine, nego se neprekidno pentrati uz svoje stranputice.-
Ona - ponizno:
-Čekanje na tebe izgleda duže nego radjanje zvezda.-
On samouvereno:
-Srce ima sve manje otkucaja za samo tebe.-
Ona - u brzini:
-Hoću da kazem kako je lako biti protiv. Hoću da kazem kako je teško potrajati za.-
On - u brzini:
-Hoću da priznam kako je lako da se nije. I hoću da se opomenem kako je bolno da se jeste.-
Ona - besno:
-Lepo smo udesili stvar.-
On - besno:
Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar. Žar cvrkutanja. O, zeleno, kako te mrzim zbog jutarnje hladnoće.-
……………………..
On - monolog:
-Jesam li samom sebi beleška? Ne mrzim ljude, ali mi nisu premnogo potrebni. Umaraju me. Sad bih se slozio da budem trava. Gužva me moje čovečanstvo, ali me neko, prebolno treba da bi imao šta da gužva…-
On:
-Moraš da dodješ. Znam. I čekam te. Tvoj korak himnično hoda tišinu po tišinu. Ti si Ja. Prepoznajem te.-
Ona – odsečno:
-Pa šta ćemo nas dvoje u tom dvoboju jednakih?-
Ona - ...ali ipak...:
-…Jutro se naslanja na jutro. Čekam te. Ti si: Ja.-
.........................
Ona - konfuzno:
-Voliš me, punjena budalo, ne voliš me, voliš me....-
On – konfuzno:
-Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me. Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.-
Ona:
-Gorim te. A ogoliš me.-
On:
-Goriš me. A ogolim te.-
Ona:
-Volim te. Stvorim. Oborim.-
On:
-Ne volim. Volim te...-
On - u sebi:
-To znači opet zajedno neko telo, neki duh, misao i ja, koji nad njima činim život neke vrste.-
Ona – u sebi:
-Treba se krupno zagledati u bore svojih dlanova. Tu se čitaju sazveždja koja tek treba da se rode. Tu se čitaju svemiri koji su bili još pre ovog. Tu je sve zapisano. Sve se unapred zna…-
……………………...
Ona - besno:
-Dajem vam ovaj revolver srca. Pucajte u zube.-
On - besno:
-Sad mi već podmećete pečurke sumpora da dišem. Vi ste loš sagovornik. Drzite me za grlo. Davite.
Najradije bih vam sad pucao u zube.-
Ona i On - u isto vreme najzad:
-Zvezde sveta šire nozdrve da nas nanjuše. A mi naprežemo svoj njuh da udahnemo njih u sebe.-
.............................
Ona:
-Konačno jedna svetla nit kojom se može izatkati trajanje..-
On – dijametralno :
-Već dosta mi je da drugim gladima bacam komade svoje duše. I da ih činim sitnijima nego što umeju da jesu.-
Ona:
-Ti si izgreban ikonostas mojih oltara.-
On – u sebi:
-Polako...... samo mirno. Sad sam, napokon, izlečen od zadihanih misli.-
Ona – u sebi:
-Zar nije toliko časnih umova doživelo trijunf gvozdenim dokazom da nema nikakve slučajnosti, jedino slučaj to ne zna, i ne smeta mu to da postoji..-
Ona – u sebi:
-Treba razmišljati nespretno. Dotaći dušu stvari vrlo oprezno: oko duše...-
On - u sebi:
-Da nisam ja to, možda, mimo svoje volje, u pukotini taloga mitologije i magnovenja..?-
……..............
On – pakosno se seća:
-A onda sam je ugledao ispod morske pene. Na steni okrenutoj prema severu. Bolesno me je vrebala dopola rascvetalim zeleno upaljenim zenicama. Bio sam došao u neko zlikovačko iskušenje da je počupam i izbacim na obalu. Da je istucam kamenom o kamen. Da je izgazim…-
Ona – eto ti sad:
-Šta su voda i svetlost bili zemlji? I šta je zemlja bila nekom bivšem nebu?-
On - optimistički :
-Mi smo od iste sudbine. Istovremeno se krećemo, bez nekog vidljivog reda. I to je velika prevara.-
Ona - pesimistički:
-Pa kad u nama ima i nekih nesvesnih mudrosti, zašto smo svesno skloni glupostima i zabludama?-
Ona - ...kasnije....
-Nekad je bilo teško razumeti se bez napora. Sad je sve teže ne razumeti se bez napora.-
On – sanjari:
-Ležao sam u pesku: čovek sa cvetom. Primetila je moj osmeh. Bio je tako ranjav da je izgledao kao grč…Dosad se od nas trazilo da od mogućeg stvaramo samo moguće. Ja vam obećavam da ćemo stvarati od nestvarnog najveću umetnost na svetu: stvarnost.-
On - njoj:
-Izdrži, urlao sam, izdrži, jer ako sam van tebe i ako sam van duše, a ipak pripadate živom, znači da niste ništa izmišljeno…-
.......................
On – ...ali ipak...:
-Pozeleo sam da u meni ne bude nikog više, osim mene.-
-Ovo je poslednje pismo koje ti pišem, o Vasiono.…-
/-Ona i Ja se razilazimo na razne strane razuma. Presešće joj taj život što je u meni jela..-/
On - u sebi:
-…Grčevito se drzala za tanku srebrnu nit preko koje smo jedno za drugo još uvek pomalo bili privezani nežnostima, i valjda navikom. Onda se i to prekinulo. I osetio sam da sam ogroman, slobodan i neograničen…-
Ona - setno:
-Lako je upakovati kraj na kraju…-
On - kasnije:
-Svemu sam mogao da se narugam, ali sada osetio sam da se zemlja brze okreće. Grom me je lupio sa strane, pljoštimice. I munja mi se zarila u žilu kucavicu. Uvredio sam dakle ponos nečega što ne znam šta je. Stihija? Haos? Ili red? Pomerio sam redosled zbivanja i, u dečačkoj oholosti umešao se opasno u tudj posao.-
......................
Ona - u sebi:
-Ima li ičega strašnijeg nego nuditi pticama da ti zoblju iz rana zrnevlje suza, a one beže…
Šta sam ja? Brodolomnik na nebu…?-
On – u sebi:
- O, ptice, nekad su i zmije imale krila i bili zmajevi. I vama su ih darovale. Sad ni zmajevi zemlje i mora nemaju krila. O, ptice, ne biti brzoplet , izgleda, najveća je brzina.-
-The End-
...........................
Mahovina uma
Mahovina kao kosmopolitska drevno-savremena biljka al' i, kao simbolika…
….Kao misli, kao emocije, kao osećanja, kao svesno, nesvesno, racionalno, imaginarno, mašta, kao kreativno, intuitivno, stvarnost, reči….kao metafizička žedj, kvintesencija...
....Mnogostruko, zamršeno, puzeće, naglavačke viseće i uspravno, otporno, postojano, što spaja, nevidljivo, nebo i zemlju, isprepletano, istovremeno neodoljivo i iritantno, ti zeleni, zmijoliki, lavirinti, meandri, zimzelenih divljih reka, van nas i u nama, koji koji su drevnog izvora, a dosežu preko sadašnjosti do ulivanja u beskonačnost, gorštaci medju, i, u ljudima...
Istovremeno stare i mlade, obnovljive, čarobne i nestvarne i surovo realne.... Magični mali feniksi...lepa i jeziva, i istovremno potrebna i uporna i dosadna, kao nešto što nam zanoveta, i što nas zaposeda, preplavljuje, i podvaljuje, sto želi da razume i ignoriše, radoznalo i nezainteresovano, čega se ne mozemo otresti: misliti, stvarati, voleti, zapetljati se, čuditi se, sumnjati, sanjariti, desiti, radostiti, samovati, besneti, tugovati, boleti, osetiti, preboleti, raspetljati se, pa ispočetka…
O njoj Miroslav Antić priča u zbirci poezije -Savršenstvo vatre- ona ga proždire na razne načine, i tako kod njega postaje simbol nestajanja-smrti, a ona… večna i postojana tako, i istovremeno jednostavna i savršena, jer ona živi na posmrtnim ostatcima nestalog-umrlog i tako to nestalo živi kroz nju i opet postaje....
|
