Jako volim lepe tekstove, poeziju, inspirativne slike ...
Ponekad i sama pokušam rečima da obojim emociju ...
Ovde ću postavljati nešto što bih volela da podelim sa vama,
a takođe su dobrodošli i vaši komentari, razmišljanja, pesme, slike ...
Za početak, nešto moje ...
OSMEH ŠTO KORAČA....
Moj grad...
Oblačno prepodne, gusti oblaci su nošeni vetrom leteli kao nebeske golubice...
Kao po običaju, nažalost, prolazila sam nehajno pored namrgođenih lica,
duboko zavučenih u svoje jakne i misli, uplašenih što od ćudljivog proleća,
što od smutnih vremena u kojima se bore sa nevidljivim i nedodirljivim protivnikom...
I onda, tu iza neke vesele mlađarije koja se vraćala iz škole, ugledah krajičak crvene jaknice i prepoznatljiv hod...
Kako se jaknica približavala, spazih i crne uvojke , a onda i vlasnicu istih..
Moja školska...
Nedosanjani san naših nekadašnjih školskih drugara, nekima tiha patnja, a nekima trn u oku zbog neuzvraćenosti emocija...Nasmejah se i pozdravih je.
Uputila mi je pogled i osmeh, po kome je svi pamtimo...
U tim crnim nasmejanim očima opazih senku..
Kao neka zarobljena suza koja ne želi da bude viđena golim okom znatiželjnika...
" 'Ajmo na kafu, nema šanse da mi sad zbrišeš, nismo se dugo videle...", rekoh.
Dok smo pijuckale kaficu u obližnjem kafiću, razmišljala sam o tome kako tu ženu vreme kao da nije ni dotaklo...
Obli kukić, tanak struk, lice nežno i blistavo...
Hm, ali i dalje ona senka u krupnim crnim očima koju pre nije imala.
Pažljivo me je slušala dok sam joj pričala o poslu, tračevima, itd...
Za svaku moju besnu i ljutitu reč je imala reč utehe uvek uz osmeh, ili šalu,
da sam na kraju, smejući se, rekla:
"Ženo, pa ti kao da nemaš problema...Vidi se, sijaš, smeješ se, blago tebi!"
Uzdahnula je i samo rekla: " ...Imam...ali ne takve..."
Znala sam vrlo malo o njenom životu, nikada o tome nije pričala.
Svoje tajne nosila je sa sobom. Neću ni ja sve otkrivati.
Bol su joj zadavali počev od njene rodbine, kojima je opraštala i pravdala ih čak i dok je meni pričala o njima, pa do muškarca kog je volela, ali je izneverio i ostavila ga je. On to nije hteo da prihvati i na razne načine (čak i brutalne) se svetio i ruinirao joj život.
Nisu stvari za priču, pa ću preneti samo delić toga. Rekla mi je :
" Volela sam ga, a on je pokušao i pokušava da mi nanese zlo...
Znaš li koliko dugo me je to bolelo?
Ali da toga nije bilo, nikad ne bih upoznala mog dragog...
Mnogo sam srećna sa njim...Volimo se..."
Opet se osmehnula...
"Pa, eto, vidiš da nemaš problema,
zato si mi se tako podmladila i nikad lepša nisi bila..." , rekoh.
Ona senka u njenim očima je postala zagasitija...
"Bolesna sam...pijem lekove...Režimski živim, jer moram, takva je bolest....
Imam tromb u vratnoj veni...
...Nikada nećeš pogoditi gde imam ožiljak", rekla je.
Posle kratke stanke koja kao da je trajala čitavu večnost,
upitah pogledom gde se nalazi taj ožiljak.
"Na srcu....Sam vrh srca....
Ranjeno mi je srce, sad imam i fizički dokaz..."
I nasmejala se, da ne poveruješ!
Ćutke sam je slušala, dok mi je pričala o svemu....Ispostavilo se da se to desilo od suviše stresova koji su je tiho pogađali.
Kroz osmeh je prepričavala šale i događaje iz bolnice gde je dugo ležala, kao i kliničke smrti koju je preživela. Njene bolne preglede i dosadne kontrole je začinjavala dogodovštinama u čekaonicama da se na kraju i ja počeh smejati...
Nijednom rečju da je besna na život..il' Boga...
"Srećna sam, preživela sam i veselim se svakom danu...
I imam ljubav koja me diže kad je najteže, i čuva i kad je najlepše...Volimo se...
Ja ti bez hleba mogu, al' bez ljubavi nikako..."
Moja školska....Osmeh što korača...
Puno naučih tog dana... Mislim da nema potrebe da kažem šta, sami ćete shvatiti.
Kad dan postane noć,
I nebo postane more;
Kad sat teško otkuca,
I nema vremena za čaj;
I u našem najmračnijem času
Pre moje finalne rime,
Ona će se vratiti kući u Zemlju čuda
I vratiće u nazad kazaljke vremena.
Možda je znate
03.12.2017
Igor Čobanović
Iz trećeg ugla
Poznajete li možda ženu koja je čitav svoj život morala biti muško? Znate ono, kad mora sve sama da uradi i odradi? Da li vam je poznata takva? Hoćete li da vam je opišem?
Krhke je građe, ali nesalomiva. Sitnog tela, ali ogromne duše. Ima oči boje rane jeseni, a kosa joj je kao klasje pred žetvu. Govori jezikom ljubavi.
Pitate me koliko ima godina? Mislim da joj je ovo prva godina. Čudite se? Nemojte, jer ovo je zaista prva njena godina, sve ostale bile su tuđe. Živela je za sve druge. Radila, gradila, dizala i stizala. Ostvarilava tuđe snove, ispunjavala želje, zahteve i prohteve. Kao zlatna ribica. Samo nju nisu želeli da puste posle tri želje. Nisu joj davali slobodu, sama se izborila za nju. I, kad je bila okružena zlom, činila je dobro. Kada su mržnju širili, ona je oko sebe sakupljala ljubav.
Kada su mnogi odlazili zbog sebe, ona je ostajala zbog drugih. Otišla je kada su se vratili ovi koji su prvi odlazili. Otišla, jer onih drugih zbog kojih je ostajala, više nije bilo. Zanima vas šta je po nacionalnosti? Samo čovek. Po veroispovesti? Sanjalica koja veruje u snove. Ne znate nikog takvog? Šteta. Ja je poznajem. Možda je i vi znate, samo ne gledate svet njenim očima.
... Neobjašnjiva
lepota zagonetke
topla sam
od ćilibara sam
izvučena iz roja
klopku
ne rešavam
trepćem u bojama
u svojoj nerešivosti
hvatam
ono što ne shvatam ...
"Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje."
