Napominjem da mi je forum zeznuo paragrafe, nemam pojma kako da to sredim
"Добар дан, извињавам се што касним..."
Вријеме је некако прецијењена ствар. Мудри људи кажу да “ко жури нигдје не стиже”. Неки други мудри људи кажу: “Мој живот са свим обавезама што их модерни начин живота носи највише личи на хватање кокошке у огромном кокошињцу.”. Тако кажу. У складу с тим, једноставно немам времена за баналности као што су слагање одјеће у ормару или чишћење паучине са зидова (штавише, живим у некој врсти хипи-комуне са пауковима у соби. Они тамане комарце, ја их пуштам да живе - сви срећни). Живот је такође прекратак за нервирање око кашњења. Двадесет минута горе-доље, зар је то толико важно, питам ја вас?
Питам и своје пријатеље, али они су у моменту постављања питања обично заузети јурњавом за мном са лаким наоружањем у рукама, тако да ћете ми опростити што ми концентрација не буде на нивоу да запамтим одговоре. Додуше, запамтио сам пар сочних опаски везаних за фамилију бјегунца...
Уосталом, пријатељи се много више обрадују кад се појавим након малог закашњења. Узећу за примјер један лијеп, сунчан и сасвим обичан дан прошлог љета. Другар и ја се договорили да се нађемо испред гимназије у 17 часова. Усљед необичног положаја Сунца, Мјесеца и звијезда, закаснио сам. Појављујем се у сумрак.
Дирљив призор, заиста. Сједио је на плочнику крај гомиле нечег што је некад представљало његову косу. По крвавим ноктима и стању његове главе сам закључио да је није нимало њежно одстранио. Одувијек сам сумњао да има мазохистичке склоности, али ово ме мало забринуло, морам признати. Кад ме угледао, неуротично је цикнуо ђипивши са плочника и потрчао према мени са рукама подигнутим ка небу у знак захвалности нечему. Дотрчао је до мене и објесио ми се око врата.
“Јупитера ти, па имаш ли ти душу, човјече?!?” упита ме јецајући и лијући сузе.
Био сам искрено ганут изливом оволике пријатељске љубави.
Из евоцирања пријатних успомена ме пренула моја естетски допадљивија половина назвавши ме и питајући да се нађемо вечерас. Пристадох, и договор паде, у 21 час на тргу. Погледах на сат, и задовољно утврдих да имам пуна два сата времена. Историчари су накнадно утврдили следећу хронологију збивања...
19:05 - У стању крајње опуштености лежим на кревету и читам књигу.
19:25 - Вечера.
19:35 - South Park је генијалан цртаћ, знате...
19:55 - Види, види, откуд ми крај рачунара DVD са насловом “Samba for dummies”? Ај’ да пробамо...
20:05 - Санација два ишчашена зглоба, напукле кључне кости и три пршљена. Плесање је ионако за мекушце...
20:35 - Елементарна мобилност успостављена. Набацујем на себе гардеробу и силазим у приземље да регулишем питање превоза.
- Тата, могу ли добити бицикл? - упитах најневинијим могућим гласом.
- Не може. Шта је с твојим?
- Украли су га прошле године, сјећаш се? - констатовах са благим нестрпљењем
- Ко ти је крив што га ниси чувао? - рече он, а из гласа му избија праведни родитељски прекор.
- Украли су га теби под прозором док си мамурао...
- У великој си опасности да останеш без џепарца, соколе...
- У реду, падишаху. Дакле, могу ли добити бицикл, уз обећање да ћу пазити на њега боље него на живот сопствени? Ако треба, и заклетву ћу положити. - питах помирљиво. Треба некад прогутати понос зарад виших интереса.
- Не може. Можеш добити ауто ако ти треба.
- Који си ти лик. Око бицикла си у стању да се натежеш сатима, а кључеве од аута дајеш без размишљања...
- Ствар је принципа, најмилија моја казно божија. - почео ми је тепати. Мрзим то.
- Добро, добро. Дај кључеве онда... - постајем стварно нестрпљив.
- Не може.
- Што сад то?
- Синоћ си заборавио искључити свјетла, акумулатор је још на пуњењу.
- Па шта сад да радим? Морам бити на тргу за десет минута!
- Колико сам ја упућен, за ове двије године си прочитао овећу библиотеку Кроулија и оних твојих осталих секташких замлата, згубидану мој једини. Није да ти приговарам, ал’ могао си три факултета да завршиш за тај труд.
- Па какве везе то има са овом ситуацијом?
- Па ваљда си нешто научио из те мрачњачке литературе. Телепортуј се, замрзни вријеме, зајаши Белзебуба или тако нешто. Импровизуј јебига, ти си то читао, не ја.
Са клетвом на уснама напустих његово присуство и изађох на улицу. Поглед на сат ме обесхрабрио: 20:51. Није баш најдостојанственије рјешење, али нема друге него трчати. Уосталом, кад је могао онај мамлаз из Бон Џовијевог спота за It’s my life, могу и ја. Шта ми фали?
Тек што сам прешао тридесетак метара, кад поред мене пројури лако оклопно возило типа Panzerkampfwagen Golf 2, ширећи димну завјесу у виду сагореног лож-уља. Проклех проклетника и наставих даље, након поновног оживљавања респираторних функција.
Као марш-руту сам изабрао мрачну улицу која пролази крај бившег индустријског комплекса (о, претенциозног ли израза!) јер богоугодни суграђани не гледају баш благонаклоно на особе које џогирају ван простора предвиђених за те работе.
Изненада застајем, видјевши испред себе чопор паса луталица. На моју неслућену жалост, угледаше и они мене. Опет ми паде онај мамлаз из спота за It’s my life на памет, и сцена кад га загањају пси. Оно су дражесни, разиграни кучићи у поређењу са овим неманима. Ко још пушта ове монструме, ове мјешавине кавкаског овчара, Кербера и Саве Савановића да слободно харају улицама?!? У тренутку се у мени распири понос. Сјетих се јуначке прошлости свог народа. На памет ми падоше херојски подвизи наших дједова, и одлучих да, ако се већ гине, да се гине јуначки. Заузех прав, поносит став, и почех да их изазивачки стријељам очима.
Док сам их тако стријељао, простријелих случајно рупу у огради бивше фабрике, те се истовремено сјетих и сјајно изведених маневара тактичког повлачења из наше историје, ништа мање славних. Пошто нисам био рад да пролијевам крв невиних џукела из пакла, из сасвим племенитих побуда се одлучих за другу варијанту. Јуначки, дакле, нагулих преко улице и свом брзином се залетих у спасоносну рупу. У огради. Остатка маневра се не сјећам, знам само да се нађох на крову некакве хале. Полуисцрпљен погледах на сат. 20:58. До трга је остало још неких пола километра, тако да имам сасвим довољно времена да смотам цигарету и предахнем мало. Након ритуалног мотања, утврдио сам да ми недостаје упаљач. На срећу, примјетих групу момака како излази из аута крај споредног улаза у халу. Маневрима којих би се и сам Спајдермен застидио, одлучио сам да се спустим до њих и питам за упаљач...
Након што сам се с тешком муком придигао, још увијек ошамућен од пада, приђох момцима који су нешто петљали око улазних врата.
- Добро вече, добри људи! Имате ли можда...
- Здраво, момак! Де само молим те придржи ову полугу, ако Бога знаш... - нестрпљиво ми упаде у ријеч крупан делија. Одлучих да послушам. На крају крајева, треба ми упаљач. Придржах дакле полугу, он искористи другу и врата се сломише. Огласи се аларм.
- Е, хвала ти к’о брату! Него, шта си питао?
- Ма ништа, у пролазу сам, па реко’, ако имате упаљач можда... - рекох гласно, надвикујући се са алармом.
- Чекај, није ми овдје, ал’ има Станоје. Станоје! Дај момку упаљач!
- Изволи, бураз. Само пожури, молим те, у послу смо. Мислим, не замјери... - поче да се правда други делија.
Захвално узех упаљач, припалих цигарету и вратих га власнику.
- Ма ништа, браћо, извините још једном на сметњи. Одох сад. Срећан рад!
Растадосмо се са сузама у очима, обострано ганути што на овом окрутном свијету још увијек има добрих људи којима није тешко изаћи у сусрет ближњима својим.
21:07 - Дођавола, касним!
Потрчах што ме ноге носе, бирајући мрачније сокаке. Мајсторски избјегох два чопора паса, полицијску патролу и групу разуларених навијача.
На једвите јаде стигох на трг. Часова је 21:12. Осврнух се око себе и примјетих да љепша половина још није дошла. Сједох на клупу и ријеших да провјерим телефон. Једна непрочитана порука.
Вријеме примања поруке је 20:50. Садржај: “Срце, извини, каснићу мало. Проблем са старцима. Не мораш да журиш. Видимо се!”
Резигнирано вратих телефон у џеп. Замислите какав безобразлук и непоштовање туђег времена! Задње вријеме дошло...
|