"Na mestu gde je sve počelo" - pripovetka

• 3Ovo se svidja korisnicima: zoranzota, GrobarRomanticar, Skywhaler
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hladan oktobarski vetar je donosio krike galebova ka stenovitoj obali. Stajao je na vlažnoj zemlji i posmatrao okean koji se širio pred njim. Um mu je bio otperećen lavinom misli, i to ga je umaralo.U poslednjih nekoliko meseci želeo da je da može da učini bilo šta samo da ne razmišlja. Da se ne seća onoga što je bilo i da prestane da se plaši onoga što dolazi. Znao je da u suprotnom ne bi mogao da izdrži sadašnjost. Morao je da nađe način da sve potisne.

Hodao je tromim hodom, nogu utrnulih od vožnje i neprestanog sedenja. Sivo oblačno nebo je iznad njega obećavalo oluju, ali on nije mario. Sećanja i sva osećanja koja ih prate su navirala u njegovu svest.

„Kako sam mogao da zaboravim?“ – promrmljao je. Nije želeo da se okrene. Zašto je ovde stao? Čim se setio ovog mesta trebalo je da nastavi da vozi dalje. Ništa ga nije sprečavalo. Šta se desilo? Zašto nije mogao da nastavi dalje? Zaustavio je auto i rekao sinu da će se ovde odmoriti. Svesno je stao u leglo nekada lepih sećanja koja su sada samo izvor neopisivog bola. Mesecima je izbegavao svaki mogući podsetnik.

Njen širok vedar osmeh, gusti uvojci kose koju je strpljivo sređivala samo za njihov sastanak, lagana pamučna haljinica koja je isticala struk i lepršala oko nje dok ga je vukla po luna parku. Bujica ljudi, ogromne gužve, velika vrućina, neonska svetla, sve stvari koje su mu smetale su te večeri, sve stvari koje je prezirao u vezi velikog seoskog vašara koji se održavao u luna parku, bile su nevidljive. Postajala je samo ona i želja koja je te večeri počela da raste. Želja da uvek bude sa njom. Da ne dozvoli da taj vedar osmeh nestane sa njenih usana i sjaj u njenim očima se ugasi. Te noći, sa svojih šesnaest godina, doneo je odluku da će se raditi sve samo da ona bude srećna.

Petnaest godina kasnije ju je sahranio.

Na samu pomisao na glatku površinu njenog kovčega dok su ga spuštali u zemlji izazva zaslepljujući talas migrene u njegovoj glavi. „Izazvao ju je stres“, rekao je njegov doktor.„Trebalo bi da odmaraš“, zabrinuto je dodao. Stari doktor, kao i svaka osoba u tom prokletom gradiću je znala šta se desilo. Kako i ne? U malom mestu nema privatnosti. Nije mogao da izađe i da kupi novine a da mu neko ne priđe da ga pita kako mu je i da li treba nešto njemu ili njegovom sinu. Licemerne žene koje su njegovu ženu izopštile kada su saznale da je zatrudnela sa šesnaest godina i kroz večernju školu dobila srednjoškolsku diplomu, sada su o njoj pričale kao da su joj bile najbolje drugarice. Isti ljudi koji ga ne bi dva puta pogledali dok je crnčio u automehaničarskoj radnji i koji bi mu jedva rekli „dobar dan“ jer je bio radnička klasa, sada su mu prilazili uz saosećajne osmehe. Trenutak kada je shvatio da mora da pobegne i da je izgubio spremnost da se bori sa tim pogledima bilo je kada mu je jedan starac prišao damu priča o tome kako se sa gubitkom živi, pokušavajući da se poistoveti sa njim. „Tvoja žena je umrla prošle godine, skote!“ – povikao je starcu u lice.„Imao si više od pola veka sa njom!“ Malo je reći da su ga svi gledalo kao da je poludeo. Neka žena ga je prekorila što se tako obraća uvaženom gospodinu.

Obletali su ga sa svih strana, nisu mu davali mira, izluđivali su ga i vređali svojim lažnim saosećanjem, a preneraženo su ga gledali kada bi im rekao ono što zaista misli. Njihova lica su počela da se tope u njegovim očima, dobijaju oblike čudovišta. Izvitoperene duše su izbijale na površinu pred njegovim očima.

Želeo je da pobegne od tog grada, od prokletog vikend naselja u kome je njegova porodica bila na kraju lanca ishrane, gde je njegova supruga polovinu svog života trošila u kafani služeći bogataše i gde je on popravljao kola onih koji su u svojim jaknama uvek nosili svežanj novčanica kojima bi mogli da kupe kuću. Stalno joj je obećavao – samo da sakupim dovoljno novca i bežimo odavde. Otvoriću radnju negde daleko. Naša deca će ići u bolje škole. Nećemo dozvoliti da se muče.

A onda je dobru količinu tog novca potrošio na dva mrtvačka sanduka i troškove sahrane.

Nismo uspeli da pobegnemo. Naprotiv, vas dve nikada neće pobeći odavde. Sahranio sam vas tamo. Nisam imao gde. Obraćao joj se u mislima bez cilja. Nije se izvinjavao, nije molio za oproštaj. Samo je mislio u prazno, zamišljajući njeno lice dok ga pomno sluša.

A gde sam mogao drugde da vas sahranim? Ovde? Pored varošice u kojoj si odrasla i iz koje si pobegla da bi mi rodila dete?

Okrenuo se. Vozili su dva sata bez prestanka i stigli su u isti kraj gde su se i upoznali. Pogledao je oko sebe u pustoš. Vetar je nosio prašinu sa zemlje bez trunke trave. Na ovom prokletom tlu nikada ništa nije moglo da raste. Ovde je izgrađen i luna park, a pustoš oko njega je korišćena za sva veća dešavanja u okrugu, uključujući i veliki julski vašar na kome su se okupljali ljudi iz svih obližnih mesta. Ovaj događaj se i dalje nazivao seoskim vašarom iako su sva obližnja sela davno prerasla u gradove. Od svega toga, od svih tih aktivnosti i svog tog života ostao je samo napušteni luna park.

Svake godine su dešavanja i vašari bili sve manje posećeni. I sam luna park je počeo da propada. Pre petnaest godina, kada je upoznao ljubav svog života, ovo mesto je i dalje bilo puno života.

Zašto ne sačekamo kada nikoga nema u luna parku? – pitao ju je, shvativši da ne može da od nje sakrije svoj prezir prema gužvi. Zašto moramo da idemo kada je i vašar?

Zato što je tada najzanimljivije! – odgovorila mu je vedro.

Ljudi su donosili svoje rukotvorine na vašar postavljajući štandove gde god su stizali, uvlačeći se između ogromnog ringišpila i nekoliko vožnji. Sećao se štanda na kome je lažnim pištoljem upucao centar i osvojio za nju medu koji je završio u kolevci njihove ćerke.

Ne, nije završio u kolevci, prekorio se. Završio je u njenom sanduku. Iako ga je odavno prerasla, doneo sam joj ga. Da ne bude sama u mraku.

Od nekada velikog i značajnogluna parka, stecišta svih proslava okruga, ostalo je nekoliko zarđalih neprepoznatljivih metalnih konstrukcije, ostaci jednog velikog ringišpila sa konjima sa kojih je vreme ogulilo farbu, dve vožnje sa metalnim kolima na kojima su naslikana lica. Osvetljeni zlatnim sijalicama i okruženi veselom decom, ta lica su izgledala prijatno. Sada su bila samo morbidna. Ceo vašar je bio okružen niskom žičanom ogradom koja bila iskinuta na nekoliko mesta.

Kao što se okean iza njega širio u nedogled, tako je i okolina vašara izgledala kao putoš bez kraja. Bili su udaljeni nekoliko kilometara od najbližeg ljudskog bića.

Morali smo da pobegnemo. Nisam mogao da dozvolim da moj sin trpi ono.

Naporni talasi lažne saosećajnosti kojima su ih obasipali su in gušili. Njemu su izazivali bes. Njegovog sina su samo još više terali u sebe. Sve manje je govorio. Želeo je da se isključi iz sveta, očajnički je pokušavao da prestane da misli o svom gubitku, a svet mu to nije dozvoljavao. U školi, na ulici, u prodavnici, stalno, bez prekida. Više nije bio dete. Bio je predmet sažaljenja.

Šta može dete od sedam godina? Kako drugačije ono može da se bori sa ovim? Da nismo pobegli odatle, on bi poludeo, pravdao je sebe, gledajući u starog crvenog golfa u kom je sedeo njegov sin. Spremili su se i pošli tog jutra još u zoru, kako bi izbegli da ikoga sretnu.

Tata, mama je i dalje jako lepa.

Seka kaže da joj nedostaješ.

Reči koje su bile poslednja kap i pogurale ga da se spakuje i napusti grad su mu odzvanjale u glavi. Ne smem i njega da izgubim. Da ga je neko čuo, uzeli bi ga od mene. Stavili bi ga u ludaru. To nisam smeo da dozvolim. Razumeš, zar ne ljubavi? – zapitao je u sebi, posmatrajući njegovog sina kako spava na zadnjem sedištu. Klinac nije navikao da ustaje pre zore, a on nije nameravao da ga budi.

Drugačije je kada ti ja ovako pričam. Ja bih želeo da te čujem. On te zaista čuje, dušo. I tebe i nju. To niko ne sme da sazna.

Migrena je i dalje pulsirala u njegovom umu dok je posmatrao slomljenu kapiju na napuštenom luna parku.

Ne bi trebalo da idem tamo.

Ipak su noge krenule ka parku.

Šta ako se on probudi a mene nema?

I dalje je hodao napred. Noge su ga same vodile, a sećanja su ga pratila. Od njih nije bilo bega.

Živeli su u dva različita gradića, ali su upisali istu srednju školu. Tako su se i upoznali, ali, nisu se ni družili. Trebalo mu je dve godine da skupi snage da je pozove na sastanak.

Nedelju dana kasnije, uhvatila je njegovu ruku mokru od ledenog, nervoznog znoja i povukla ga ka masi u luna parku.

Zakopao se u mestu. Gledao je u kola koja su pala sa šina, suočen sa naslikanim nasmejanim licem i razrookim očima. Okrenuo se i brzim kolima krenuo ka kolima. Dečak je i dalje spavao unutra, namrštenog lica koje je ukazivalo na nemiran san. Uleteo je unutra i jedva se zaustavio da zalupi vratima i probudi ga.

Migrena je bila jača nego što je očekivao. Popio je pola šake lekova i nagutao se vode. Nije smeo da vozi u ovom stanju. Pre ga njegove migrene nisu sprečavale da vozi. Ali sada su bile jače nego ikada.

A i ne želim da završim kao one.

Vozila je njihovu četrnaestogodišnju kći na takmičenje iz biologije u kolima koje je pozajmila od kolegenice, jer je on popravljao njihova kola. Išla je ovuda.Znao je tačno u kom delu puta su kola iskočila sa puta i završila u podnožju jarka. Srećom nisu završile u vodi, te su imali šta da sahrane.

Srećom? Da li me čuješ? Kakva sreća... – mislio je u sebi. Kakva jebena sreća...

Zašto sam ovde došao? Zar zaista nisam mogao da vozim nekim drugim putem?

Bol u glavi ga ponovo probode. Pulsiranje je sa svakim talasom bola postajalo sve gore i sve jače. Obnevideo je. Moram da odmorim. Moram da odspavam. Zatvorio je oči. Samo sat. Samo sat...

„Mama je rekla da ćemo ovde da dođemo“ – začuo je iza sebe. Trgao se iz sna. Iako mu se isprva činilo da je prošla samo sekunda, mrkli mrak pred njim ga ispuni panikom. Krenuli su u zoru. Zastali su ovde rano izjutra. Sada je pala noć.

Pogledao je ka srednjem retrovizoru i sreo se sa hladnim pogledom svog sina. Njegovi podočnjaci su bili veći nego juče a koža žućkasta. Mesecima je izgledao sve gore.


„Šta je mama rekla?“ – zapitao je. Njegova podsvest dodade: I kada je to rekla?

„Rekla je da te čeka kod putokaza. Na mestu gde je sve počelo.“

Oblio ga je znoj.

Nije mogao to da zna. Kako on to zna? Nikada im nisu ispričali kako su se upoznali. Deca nisu znala za ovaj luna park, niti za vašar, a kamoli takav detalj.

Nije ništa odgovorio. Migrena se smirila, ali ju je zamenilapraznina. Odjednom je želeo da oseća bol, jer je i ona bila bolja od ovog osećanja. Želeo je da mu ispuni um. Sve, samo ne ovo praznina. Pružio je drhtavu ruku ka torbi i pronašaoonu flašu koju nije želeo da otvori pre nego što stignu do drugog grada. Žestina mu je ispunila grudi kao otrov koji mu je bio potreban.

„Biće mnogo tužna ako ne odeš“, dodao je dečak. Njegove krupne oči su ga gledale sa iščekivanjem.

Uzeo je još jedan gutljaj i izašao napolje. Krupnim koracima krenu ka luna parku. Nebo je bilo i dalje prekriveno oblacima, razdvajajući se pred mesecom koji mu je rasvetljavao put. Svaki oblik, svaka mašina i svaka trula konstrukcija su u tami izgledale još strašnije. Krenuo je ka putokazu.

Ugledao ga je. To je bio ostatak pokvarene bandere koju je neko želeo da iskoristi i da od nje napravi putokaz ka svim većim štandovima i vožnjama u parku, iako je bilo očigledno gde se šta nalazilo. Ovo je prosto bilo nečiji izliv kreativnosti koji je uskoro postao i mesto gde su se mladi nalazili. Uključujući i njih.

Čekala ga je tamo te noći, u lepoj letnjoj haljinici, mlada i lepa.

Da li si me dugo čekala? Da li si svo vreme bila ovde?

Nastavio je dalje. Udarac metala o metal i zaglušujuća škripa su ga trgle. Okrenuo se ka ringišpilu i shvatio je da se mašina pokrenula. On je znao da je to bilo nemoguće. Komandna tabla je bila istrgnuta, a izvor struje prekinut. Svetlost na ringišpilu ga zabljesnu. Svako svetlo koje nije bilo slomljeno ili skinuto je zasvetlelo punim sjajem. Gledao je u konjiće koji su se nizali pred njegovim očima, uz škripu koja je bila gora od grebanja noktima na tabli.

Jedna po jedna, svaka vožnja i svaka mašina je počela da se pokreće. Kola čijeg se nacrtanog lica gadio su pokušavala da se pokrenu iz mesta, kao da odbijaju da prihvate da su izletela iz šina, brundajući motorom koji ne bi trebalo da imaju.Ceo luna park je svetleo. Nije bio siguran da je ovo bio manje ili više morbidno od luna parka u tami i tišini.

„Najzad si došao“, rekla je, kao što je rekla pre petnaest godina.

Njene oči su čas bile tu, čas je jedno falilo.

„Da. Izvini što si čekala“, odgovorio je, kao što joj je odgovorio pre petnaest godina.

Nasmešila se. Donja vilica je čas bila tu, čas nije.

„Da li si me dugo čekala?“

Krv je čas bila tu, čas nije.

„Duže nego što sam mislila“, odgovorila je, najzad rekavši nešto što se nije poklapalo sa njegovim sećanjem.

Treperila je, zajedno sa svetlima. Čas je bila devojka koju je obožavao u srednjoj školi, čas je bila žena koju je voleo pola svog života, a čas je bila rasečeni, polutruli ali i dalje krvavi leš koji je oplakivao.

Staklo koje se zabilo u njenu glavu i razlilo oko kao razbijeno jaje, delić haube koji joj se zario u rebra i presekao srce, nisu bili tu. Ali rane koje su otvorile pri udaru su i dalje bile tu. Svaki prelom, svaki podliv, podsetnik na užasan bol u kom se grcala dok je polako umirala, bio je tu.

Njena čas savršena, čas čupava i krvava kosa se presijavala na neonskom svetlu.

„Drago mi je što si ga doveo. On je baš tamo gde i treba da bude“, rekla je. „Sa nama“, začuo je ćerkin glas. Ona se nije vezala. Samo je izletela je kroz staklo i slomila vrat udarivši glavom u stenu. Ogromna rana koja je rasporila njenu glavu i ulubila joj lobanju, otkrivajući ružičasti mozak koji je delimično iscureo, čas je bila tu, a čas ju je prekrivala lepa kosa koju je nasledila od majke.

„Ne. Ne treba da bude tu“, iznenada je rekao. „On je živ. On je sa mnom. Bićemo u redu.“

„Moraš da se setiš tata“, reče mu ćerka. „Moraš da se setiš da je našao tablete, tata“.

Odmahnuo je glavom. Groznica je počela da ga trese. „Kada ste čuli da sedmogodišnje dete uradi tako nešto? To je čista glupost. On ni ne zna šta je to. Sve je u redu. Samo je umoran. On je i dalje sa mnom.“

„Da li ćeš da čekaš da počne da smrdi?“ – prekorno ga je zapitala supruga. „Kao što i mi uveliko smrdimo?“ – dodala je, optužujuće.

Okrenuo se ka kolima. Znao je da mu se njegov sin malopre nije obratio. Znao je istinu. Kada je video njegovo nepomično telo u sobi pored nekoliko praznih kutija sa različitim tabletama, njegov um se isključio. Otišao je i skuvao kafu, ubedivši sebe da se njegov sin nije mrtav. Onda ga je odneo u kola, prekrio ćebetom i krenuo na put kao što je i planirao.

Kada se ponovo okrenuo ka putokazu, pored njegove ćerke i supruge stajao je i njegov sin, krvavih očiju. Kapilari su mu popucali. Držao je majku za onu ruku koju joj hauba nije odsekla.„Mi pripadamo ovom mestu, ljubavi“, rekla je. „Od trenutka kada smo se ovde uzeli za ruke, od trenutka kada smo se ovde poljubili, ovo mesto je znalo da mu pripadamo. Zato si i došao ovde.“

Njegovo lice se opustilo u očaju.

„Ovde, gde je sve počelo. Tu će se sve i završiti“, rekla je.

Njegova drhtavica poče da popušta. Pogledao je u njeno lice, koje je odjednom ponovo bilo lice devojke u koju se zaljubio. Okrenuo se i počeo da hoda napred. Sa vremena na vreme bi se okrenuo ka luna parku. Prizor iza njega se smenjivao. Na trenutke je gledao u tamu, a na trenutke je video osvetljena tela njegove porodice koja ga je čekala.

Prokleti vašar. Prokleti luna park. Znao sam da nije trebalo ovde da se nađemo – pomislio je, na trenutak se vrativši u srednjoškolske dane kada je žalio za svaki sitnicu. Ali to više nije bitno, zaključio je, prekočio sigurnosnu ogradu bez okolišanja. Let je bio toliko brz da nije stigao da preispita ovaj čin. Njegovo iskrivljeno, polomljeno telo je ležalo na stenama poput odbačene marionete nekoliko minuta pre nego što ga je voda odnela.

Luna park je ostao u tami. Putokaz je i dalje stajao u njegovom centru - mesto gde je sve počelo i gde se sve završilo.