|
jedan - marchelo
Zivim u senci senke, tvoje senke i znam da znas, jos uvek sminkam stvarnost tvojom bojom, jer drukcije ne umem, ne razumem, ne zelim pred laznim svetom celim da se lazno veselim, to nije osmeh, to je grc, ljudi su slepi, lepi dani, nasmejani, za tebe, za mene skice druge duge ulice, srce skitnice zgazeno nehotice, znam da znas jer u svim snovima ti vrtim sve te prazne reci praznim danima, nestajes i prica odavno nije fer, lepotica i zver, suvise razno, sve je prazno, prazno je zarazno, neprolazno, vracam se njima, zar mislis da se stvarno ponosim time, u mojoj glavi posle svega sve one nemaju cak ni ime, samo te oci posecene vetrom koje sjaje kao i moje, znam da znas, al' ne vidis i ne cujes i ne znas koje male stvari se broje i dok porazi se roje, plasim se da priznam da postojis, rane gnoje i da mi falis, fali mi dodir, fali mi rec, fali mi osmeh, fali mi lice, fale mi lazi, fale sitnice, dosta krivice, ptice selice nestaju, ja ostajem i svi ti pogledi me plase, prokleti srecni zagrljeni ljudi, sve te uloge su bile nase, samo moje i tvoje, a gde smo sad, gledaj u mene, nema mene, samo sene uspomene, samo tragovi, koliko dobijes, toliko das, ti nisi smela, znam da znas, znam da znas
Ref.
Jedan zivot, gde prestajem ja, gde pocinjes ti jedna ljubav, gde stali smo mi
gde sad su drugi, i reci sta je to ponos, sta je to sram, ne zelim da znam i kad se svet srusi na starom mestu bicu sam...
Sve suze sveta sprala je kisa, na kraju nisi ni siguran da si uopste plakao niti da si dno dotakao, a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laz i vratio se starim stazama, ali ni svi peroni sveta nimalo me nisu promenili i dalje isti blejer iz bloka uvek mastarskog oka nikad izvan svog toka mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke srece i dan je taj sto me vara, plavetnilo neba misli skrece
a onda padne noc, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim sitnice, ponos, inati nece mi dati da pratim trag, a znam sve je nista, slomicu kazaljke, vreme ce stati, kosmos ce čekati, da samo umem da te vratim, trazim te, sanjam te pijanim ocima, u nocima, u tudjim licima, u stanovnicima nekih drugih svetova
gde je nas micem usnama bez glasa dok pada zaborava plast, cutim jer znam da znas, uvek si znala i uvek znas ti, jedina moja koja odavno nisi jedina, svaka sekunda kao godina, al' barem znam na cemu sam i barem znam da nema nas
i spreman sam da budem nasmejan pred svima iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima i kroz paucinu vracam dane kad smo ti i ja jos bili tim
oprosti sto nemam snage da te slazem, da ti zelim srecu sa njim, a i sta ce ti
to od mene, sve uspomene sa kaputa stresi, samo budi to sto jesi, tu gde si sta god da se desi, ti budi ok i nikad ne saznaj kako to boli kad nekoga volis a mrzis,
kad mrzis, a volis i lomis se da izdrzis, ostaje nada da ce nekad negde neko hteti da shvati mene, moja lutanja, mastanja i sanjanja i znati da ih prati i ko zna, mozda jednom nadjes me, tamo gde prestajem ja, gde pocinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi, ali sresces samo stranca, slucajnog prolaznika i pogled leden, iako te je taj neznanac nekada voleo vise od sebe...
|
