|
Poslao: 29 Okt 2011 10:49
|
|
"Ponekad jos u moj filcani sesir
spustis osmeh k'o carobni cekin
i tad sam svoj
jer ma kako me zvali
ja sam samo tvoj licni Harlekin
ponekad jos suza razmaze tintu
i k'o domina padne zid u lavirintu
tako prosto, ponekad jos
stignemo do nas..."
|
|
|
Poslao: 29 Okt 2011 20:53
|
|
"Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...
|
|
|
Poslao: 29 Okt 2011 22:53
|
|
"...Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tamO blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...
Do te tajne se, interesantno, moglo stići jedino baš strmim stepenicama visoke verande, uz koje se Luna uspentrala hitro, kao košuta, ostavljajući na njima izvesni zagonetni osmeh, kao ružu, kao malu staklenu cipelicu po kojoj ću je pronaći...
Ali, gde žuri? Opet ne pazi, ludica..."
|
|
|
Poslao: 31 Okt 2011 20:07
|
|
"Zašto nam je uvijek problem ponekad barem reci , onako bez ikakvog razloga – volim te – zašto je tako teško priznati ono što u srcu nosim , zašto donosim puno tih pogrešnih odluka u životu da je I mene vec sramota. Možda ovaj vjetar I nosi utjehu ali je ja ne osjecam. Jedino što bi još želio je da si tu da budeš kraj mene , da ti kažem da još uvijek volim te i da bez tebe ne mogu , jednostavno bez tebe ne mogu. "
|
|
|
Poslao: 31 Okt 2011 22:19
|
|
"Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako te volim...
|
|
|
Poslao: 01 Nov 2011 19:51
|
|
"Uzdahnula je i sklopila ručice kao da zatvara knjigu poezije,
znao sam da i ona zamišlja istu onu mahovinu na kaldrmi,
i guste šiške jasmina na naboranom čelu bedema Runjaninove kuće..
- Divna legenda.. Čudi me da je dosad nisam čula?
-Pa.. Mene, vidiš, i ne čudi.. Pošto sam je upravo izmislio..
Da te zadržim još malo.." 
|
|
|
Poslao: 02 Nov 2011 01:11
|
|
"Tajne su kao device, s njima se mora nežno... Bilo bi tako slatko naprosto im strgnuti bluzicu, a opet, carolija je potpuna tek ako ih pustiš da se otkriju same."
|
|
|
Poslao: 02 Nov 2011 23:30
|
|
“Sada mi je jasno da sam se već dugo kretao ka tebi i ti ka meni. Iako ni jedno od nas nije znalo za onog drugog pre no što smo se sreli, postojala je neka vrsta nesvesne izvesnosti koja je radosno pevušila ispod našeg neznanja i koja nas je spojila. Kao dva usamljene ptice koje lete preko velikih prerija po nebeskom proračunu, za sve ove godine i svih života mi smo se kretali jedno ka drugom.”
“Stari snovi su bili dobri snovi, nisu se ostvarili, ali sam srećan što sam ih sanjao.”
(Robert Džejms Voler “Mostovi okruga Medison”)
|
|
|
Poslao: 03 Nov 2011 06:50
|
|
"Istina, njihovo zaljubljivanje nije trajalo dugo, ali u toj igri nema pravila. Neko emocije troši polagacko, kao mirišljavi sapun, a neko svoje srce ispali razuzdano, kao pun šaržer, pa u jednoj kišovitoj aprilskoj noci odvoli za citav život…
Ima tih kiša koje se kratko kuvaju a dugo hlade, ali oni koji su ih probali nikako da se dogovore da li je taj ukus slatka gorcina ili gorka slast, pa zato ni od njih dvoje nikad nisam tražio da mi pricaju o tome…
Znam samo da su verovali da im je veza sudbinska, a i bila je, što je najgore. Njihova zvezda se od pocetka palila kao kandilo na jakoj promaji…"
|
|
