Nedovršene priče: Priča osma

• 4Ovo se svidja korisnicima: Neprimetna, Dusan, Mirjo, saten
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Недовршене приче: Прича девета

На почетку приче сваке
Изазива мртва тишина,
Повређује папира белина
Док не зађе сунце и продре тмина,
Уз глас доконе црне свраке
Отпочињу маштине варке:
По белом папиру дете гура санке.

Да ли ту још неко стоји?
На врх брега неко чека.
Признајем, више не видим у боји
За мене све је само сећања сенка,
Али неко, тамо, на врх снежног брега
Стрпљиво стоји и некога чека.

Н'о да почнем од почетка ову дугу причу
Ако се јошувек приче сећам целе,
Нек' договоре се гласи што у мени вичу,
Нек' призову заборављене успомене беле.

У истом дану, исте мрачне ноћи,
У истој улици, мало после поноћи
Отворише се различите очи плаве
На две различите дечје главе.

Нису били нити браћа ни сестре,
Чак никакав нису били род
У општем заносу среће у очима плавим
Пресијавао се звездани свод.

Брзо мора стићи страховит бол,
Прича прелази из дура у мол.
Да би се поравнала вага среће
На покрову обе младе мати
Ујутру свеже стављено је цвеће.
Управо одатле, ова прича креће.

Још првога јутра судба им се дели.
Спаковани кофери у једном су дому;
Јована ће пропутоват свет цели.
Да у жалости оцу, рану на срцу лечи.
Јован ће остати у улици, вечитом лому.

Непланирано сличних имена,
Два пара очију плавих,
'Сем судбе и тешких времена
Збивања заједничких немаше таквих.