Nedovršene priče: Priča peta

Nedovršene priče: Priča peta

offline
  • Pridružio: 12 Okt 2010
  • Poruke: 10187

Недовршене приче: Прича пета
Веслач

Примећујем, све више људи посећује реку. И сам од кад знам за себе волим по лепом дану прошетати крај реке. То чак у последње време врло често чиним. Са свим својим мислима, сећањима и надањима кренем корак пред корак по каменом бедему док звук воде која непрекидно већ хиљадама, можда и милионима година управо туда протиче. Она кроји, усмерава, а потом и однесе оно што је дала. На травнатим деловима моје стазе могу се наћи разни предмети, немарно бачени у воду, одбачени, остављени, прогутани, сажвакани, а потом испљунути али у свој тој заборављености чисти. Они никоме нису требали, а опет можда нађу неки нови живот, сврху у рукама другог свирача.

Али, кажем, све више људи посећује реку. Лети је ту јако топло. Сунце загреје камен, а онда вас врео ваздух пржи из оба правца. Само најупорнији остају на стази. Баш са те стране реке на стазу не пада сенка ни једне једине крошње иако их поред има много. Заправо, ни то није баш цела истина. Постоји једно јако старо и високо дрво, врба можда, чак са друге обале. Мада, не разумем се у врсте дрвећа. Једва да разликујем липу од храста. Оно, у одређено доба дана баца сенку довољну за двоје или троје људи. Али, она је ту само тада и прави јако леп хлад. Ако дођете само трен касније, нећете је затећи. Исчезнуће. Не зна много људи за тај хлад. Можда нико заправо сем мене не зна за њега, а опет, можда он и није тако посебан као што се мени чини.

Управо тада, у само пролеће, гледах како то дрво, сасвим обично дрво олистава. Окаснило је. Плашио сам се да неће озеленети овог пута. Оно је старо, старије. А и ја сам старији. Како толике ствари река однесе из живота, тако ће једном она однети и ово дрво, а однеће и мене. Али, касније. Надам се.

Но, заиста много више људи посећује реку. Крај ње ја само пролазим. Чујем је и она чује мене. Ми причамо. Водимо сасвим обичне, плитке, али и оне дуге и дубоке разговоре. Ми разговарамо иако знам да вероватно причам сам са собом. Она доноси живот, доноси мир, а односи бриге. Смирује ме. Шетам, увек узводно. Иако смо пријатељи, иако живимо једно крај другог, пркосим јој. Не значајно јер је она ипак старија, мудрија. Савладаће ме једном. Но, никада крај ње нисам шетао ноћу. Можда тада спава. Да ли уопште тече када сунце зађе? Да ли постоји она сенка крошње високе врбе на месечини?

Баш предвече, много се људи окупља крај реке. Да, баш када од ње одлазим. Када јој пожелим лаку и мирну ноћ, приметим доста појединаца како силазе крај реке. Свако дође сам, у тишини, али ја тада одлазим. И не могу да се не запитам.

Зашто све више људи долази к' реци, ноћу?

Решио сам сазнати зашдо долазе баш тада, иако то није моја ствар. Ја то не морам знати, као што ни они не морају знати зашто увек шетам узводно. Но, једног сасвим обичног дана, кад' заврших своју посету реци, приметих опет да јој долазе, у групи али појединачно. Реших да зауставим једног, да питам. То и учиних, али не добих одговор. Само сам погледан, директно у очи, у дубље. Зауставих другог, али добих исти одговор. Морао сам да сазнам! Решио сам, извинићу се реци што је опет узнемиравам, вратићу се, чекаћу да Сунце зађе.

Сиђох опет до каменог шеталишта где већ је стотину људи стајало ушртим у све мрачније корито. Неки су седели на степеницама, али су сви ћутке, концентрисаног погледа посматрали, ишчекивали. Закашљах се не бих ли ту неприродну тишину у великој групи људи учинио мање неприродном, али ми то и није пошло за руком с обзиром да добих само хладне погледе посматрача у којима приметих укор. Ћмир се не сме реметити.

И сви су били лепо припремљени. Чак свечано одевени. Мушкарци у скупим оделима, ципелама које сјаје на последњим зрацима Сунца више него оно само, а жене и девојке у елегантним хаљинама, свака скупљене косе. Само ја стајао сам, одударао и свом обичном, дневном оделу расејаних мисли, испуњен неким језивим осећајем који је испуњавао делове моје свести. Сви смо чекали.

Сунце нестаде иза брда и наступи ноћ. Река, као да издахну, те температура готово тренутно паде. Као да се ширио задах неког древног бића, влажан ваздух који је допирао до коже терао ју је да се најежи, али река се не може видети јер је утонула у таму. Ни жубор се није чуо. Тишина, била је апсолутна. Број људи крај мене као да се удвостручио од последњег тренутка када сам обратио пажњу, но чуло вида у оваквој ноћи изузетно је варљиво. Чекао сам било какав звук. Природан звук, макар и звук неке машине. Да можда нека риба не искочи из воде, да се откотрља неки камен, да се огласи цврчак или птица, лавеж паса, али ништа. Ни један једини тон. Опипах себи пулс на левој руци чисто да се уверим да ли сам уопште жив. Добро је, јесам. Ваљда.

Тишину ипак прекину звук. Нешто као да је ударало по води, негде у даљини. Да, неко је веслао у мраку. Испрва помислих да халуцинирам. И месец се појавио међу гранама моје врбе, али није давао много светла. Река је била у потпуности обавијена велом таме. Видех људе крај мене, кренули су напред, ка реци, као хипнотисани. Корак по корак. Неко је ушао у воду, сигуран сам, могло се чути! Мора да је неко од оних што су седели на степеништу. Доста њих је ушло у воду. Звук веслања се приближавао. Што је веслач био ближи, више је људи чекало да уђе у воду. Крај мене, сви бледи на месечини, без икакве емоције, празни, корачали су ка веслачу. Стао је испред мене. Веслач је био баш испред мене, свега две траке шеталишта удаљен. Видео сам му само очи, једине су оне сјајиле у мраку. Видео је и он мене. Видео да не припадам.

Приметих, све више људи посећује реку...

20.5.2016. год.


Сви коментари и сугестије су више него добродошли smešak

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 306 korisnika na forumu :: 11 registrovanih, 0 sakrivenih i 295 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, Bane san, brufen2, dakota, Drug pukovnik, ivan979, MORAVA1, pein, Shomy2, suton, zlaya011