|
nekad poželim da samo na jedan dan odem u dom mojih roditelja i da sve bude kao nekad. To bi mi bio predah i odmor za dušu...
Ja u svojoj sobi gledam „Domenica IN“, brat u svojoj ski skokove, majka kuva, malo prisluškuje iza vrata s kim razgovaram, tata čita novine, hladni decembarski dan, nedjelja...
Nije moguće, a evo zašto:
kako smo brat i ja nekako u isto vrijeme odlepršali iz tog gnijezda, majka je valjda želeći da fizički popuni prazninu u našim odajama nekontrolisano počela da kupuje SVAŠTA.
Moja soba je skladište kabaste robe, jastuci, peškiri, prekrivači, mali kućanski aparati sumnjivog kvaliteta, prozor moje sobe sa koga sam kao djevojčica gledala, kao iz centralne lože fudbalske utakmice faca iz kvarta, sad je zakrčen većim brojem urolanih tepiha, na terasi su kaktusi, kao da smo u Arizoni, samo fale Ptica trkačica i Kojot.
Bratova soba je dupke puna posuđem, escajzima, poslužaonicima, vazama, vatrostalnim posudama, mogla bi spremno da dočeka čak 200 nenajavljenih gostiju...
Prije par dana, odemo da obiđemo naše roditelje, ili ono u šta su se pretvorili, brat pita:
- mama jel’ znaš kineski?
- ne, što?
- pa, mislim da si toliko unaprijedila trgovinsku razmjenu naše dvije države, da ti sleduje besplatna avionska karta do Pekinga...
- nee, što si bezobrazan, ne trgujem ja kod Kineza...
Nedugo zatim, prateći nas na odlasku, svima je uručila prigodan poklon, spravicu tešku za opisati, kaže da služi za čišćenje tastature i monitora, ali ona joj je našla još i milion drugih fenomenalnih namjena, što i nama savjetuje, plastična toliko da stalno iskraju varnice, užasnih fluorescentnih nemoguće spojenih boja...
Dogovorili smo se da joj za Novu kupimo kineski rečnik, sa sinonimima...
|
hoću kuuućććiiiiii, mama , tata, volim vas...... hoćete mi čuvat djecu? 
