Never back down

12

Never back down

E.L.I.T.E. ::
Još moram da čitam Romea i Juliju Mr. Green Gade mi se te patetične ljubavne priče, to sam provalio još kad sam gledao one teen serije kao mali. Podseća me na loženje današnjih klinki i maštanje o princu na belom konju. Nego nešto čujem da počinje novi serijal Farme, sad će da bude soft i hard po** na TV-u Mr. Green Kreće lavina noulajfera, ponekad pomislim da nisam ja za ovo vreme. Ne zna se više ko je žensko, a ko muško. Gde su nestali maniri i ponašanje kakvo priliči damama Question Question Eto ti, s jedne temena potpuno levu, bolje da idem da ponavljam za sutra...


Romeo i Julija je fantastično delo, nego se meni ogadilo zato što sam morao da pročitam za noć Mr. Green Inače, dopalo mi se delo. Jednom prilikom sam, dva meseca kasnije uhvatio sebe da s drugaricom raspravljam o postupcima likova iz tog dela sagledavajući situaciju iz različitih uglova čitavih 2 ipo sata smešak Nije baš patetična priča, iako je 'narod' od toga napravio patetiku. Be open minded Wink

Ovde se već nahvatala paučina Mr. Green

Btw, dosta toga se desilo od prošlog puta kada sam pisao u blogu. Dvoje učenika nam je otišlo (između ostalih i ona koja mi se sviđala na početku). Došla je danas da se pozdravi sa nama - kada sam video kako grli razrednu, osetio sam vrlo čudan osećaj. Ne bi trebalo da mi je žao od kad sam saznao neke stvari, ali ipak, kao da su se u meni smenjivali osećaji praznine, sreće i straha od prolaznosti. Pozdravila se i zagrlila sa svakim i kada je došla do mene pokušao sam da budem što ravnodušniji - samo sam joj pružio ruku i rekao kao kroz vetar 'Vidimo se'. Tih nekoliko minuta posle toga sam premotavao film i nikako nisam skontao zbog čega sam rekao to 'Vidimo se' - vidimo se gde? Kada? Da, videćemo se svi jednog dana i putevi će nam se potom razdvojiti, ali i dalje imam osećaj kao da je neko drugi to rekao umesto mene. Kada je otišla osetio sam kao da mi je spao kamen sa srca , a u isto vreme me je uhvatio i neki očaj. Moguće je da je u pitanju neki moj trip jer mi se pre sviđala, ali nema veze - life goes on.

Što se tiče razreda - nema svađa kao što ih je pre bilo, ali vidi se da smo rasparčani. Kao država smo, ali odvojena po federacijama - i svako vodi neku svoju politiku u svojoj grupi. Trudim se da funkcionišem sa svima sa kojima sam i do sada pričao i ne zamaram se nekim stvarima kao pre. Kad sam već spomenuo prolaznost - imam osećaj kao da ne koristim dovoljno sadašnjost i da život prolazi pored mene. Drug i ja imamo običaj da posle škole kupimo neko piće, sednemo na klupu i komentarišemo prolaznice (a usput se i bacimo na neke ozbiljne teme) Razz Ništa posebno se ne dešava, bez obzira na izlaske i na stalno viđanje sa društvom. Ne gubim optimizam, ali se osećam nekako ispražnjeno u poslednje vreme.

Slaganje kockica

Obećao sam da ću pisati u blogu o razlozima zbog mog privremenog "odlaska" sa MC-a. Tužno je što ovo moram da napišem, ali je činjenica da MC više nema onu energiju kakvu je imao kada sam stigao ovde. Odlučio sam da napravim mali predah od virtuelnog sveta - bacio sam se na čitanje i na malo veće zalaganje oko digitalne elektronike koja je prva oblast iz elektronike koja je uspela da me zainteresuje toliko da krenem samoinicijativno da radim kod kuće - trenutno sam među tri najbolja učenika iz nje. Ovo sam uradio iz dva razloga; prvi je taj što me Bulova algebra i diskretna matematika veoma interesuju, a drugi jer sam hteo da dokažem umišljenom drugu iz razreda da, kad hoću, mogu da budem bolji od njega u svakom smislu, ali da mi ocena nije bitna stvar niti mislim da sam ako imam bolje ocene od nekog automatski iznad njega. Za ovo samoinicijativno zalaganje i učenje van školskog sistema smo drug i ja skovali termin piratska edukacija (po ugledu na film Pirates of Silicon Valley). Upoznao sam ga na jednom događaju koji se održavao u našoj školi gde je doneo Gear VR (za one koji ne znaju - u pitanju je uređaj za virtuelnu realnost u koji se postavlja Samsung telefon (S5 i novije generacije)). Tog dana sam imao prilike da ga prvi put isprobam i da odgledam horor film na njemu (u pitanju je bio Insidius 3). Kroz priču sam zaključio da poznaje uglednje ljude sa IT scene kao i da ima dosta veza sa mladim talentovanim ljudima. Još jedna super stvar je što sam otkrio da razmišljamo slično - ni on se ne slaže sa načinom na koji se informatika, web dizajn i programiranje predaje u srednjim školama. Svidela mi se i inventivnost kojom raspolaže - govorio je o veoma interesantnim idejama koje su me kreativno inspirisale. Slušao sam ga i bio iznenađen kako to da pre nisam saznao za njega (a inače idemo u istu školu, ali smo različiti smerovi). Tog dana upoznao sam još par njegovih drugova dizajnera i hardveraša koji imaju potencijal da svaku softversku ideju ožive na hardveru Raspberry-a Pi. Saznao sam za projekte kojima se bave i postavljali su mi neka pitanja vezana za web dev. Iako sam video da se momci uopšte ne šale, postojao je tračak sumnje u meni - da li je ovo prevara? Da li će pokušati da me zaduže za projekat koji im je hitan trenutno pa me potom isključiti iz tima? Te misli su mi se motale po glavi sve do sutradan kada me je pozvao da dođem i upoznam ostatak tima. Iskren da budem, očekivao sam da ću videti gomilu nerd-ova koji ne vide svetlost dana, ali sam se iznenadio kada sam došao tamo. Bili su to potpuno normalni i opušteni likovi. Jedan od njih je dizajner, drugi se bavi Android programiranjem. Prvi je potpuno okej lik, ne zna puno o dizajnu, ali radi vrlo pristojan posao. Gledajući ovog drugog kako programira odmah sam naišao na neke loše prakse na koje ću najverovatnije ponovo da mu usmerim pažnju - naime, preferira da sve što se tiče koda radi na teži način pa umesto da skraćuje kod kada je to moguće on piše potpuno monolitan kod. Ovo je jedna od čestih grešaka kod početnika, barem koliko sam ja imao prilike da vidim u proteklim godinama. Došao sam baš na dan kada su razvijali aplikaciju za kontrolu Raspberry Pi-a za kućne uređaje. Malo kasnije stigle su i tri devojke naših godišta koje su, koliko sam imao prilike da vidim, samo crtale nešto. Odmah na početku sam dobio ponudu za dva plaćena full-stack web projekta koje sam, proučivši i videvši da su mačiji kašalj, naravno prihvatio - da mi je neko rekao da ću sa nepunih 17 godina imati prilike da zaradim sumu veću od prosečne plate u Srbiji za tako kratak period nikad ne bih mogao da poverujem u to. Sati i sati učenja i rada na projektima su se konačno isplatili. Konačno imam priliku da radim ono što volim u potpuno opuštenoj atmosferi pa čak i da zarađujem od toga. Kockice su krenule da se slažu i nakon četiri godine lutanja konačno vidim svetlo na kraju tunela. Prekosutra ću imati prilike da upoznam ostatak tima i da razgovaram sa svima njima. Željno iščekujem taj momenat.

Ukoliko me ubuduće ne budete viđali na forumu, sada znate i razlog Smile

Vreme...

Znate li onaj osećaj kada je sve u redu (možda ne baš u najboljem redu, ali shvatate već poentu) i imate neki loš predosećaj u vezi toga? Takav osećaj je meni bio nepoznat sve do sada, ali počinjem da primećujem nešto vrlo čudno. U poslednje vreme mi se po glavi dosta motaju slike iz prošlosti - detinjstvo, škola, neki lepi momenti, glasovi ljudi... jako čudan osećaj. Kao da postajem svesniji prolaznosti. Stoji tako i stoji na umu čitav dan i neki okidač ga pokrene. Vidim one ljude starije od mene koje sam gledao sa blagim prekorom i one malo mlađe od mene koji tek treba da zakorače u svet adolescencije. Da li mi se ovo dešava zbog sazrevanja ličnosti - iskreno, ne znam. Možda je i samo neki moj trip zbog nezaposlenosti, obzirom da raspust još traje. Kao da mi neki glas potajno govori u glavi koliko je vreme dragoceno i da bih trebao što pre da uradim stvari koje sam naumio, a ispred sebe imam još puno godina. Kako li se tek osećaju oni u poznim šezdesetim i sedamdesetim? Imam osećaj kao da me budućnost malo plaši. Da li ću uspeti da zadovoljim kriterijume koje sam postavio sebi, da li ću uspeti da uradim nešto korisno sa svojim životom. Imam osećaj kao da sam ušao u nekakav akcelerator i da proces tek treba da krene, a ja imam osećaj kao da je već počeo. Čudi me ovo jer mislim da sam sa svim tim pitanjima već raskrstio, a sada ispada da na još njih nemam apsolutan odgovor. Moje mišljenje od pre par godina i ovo sad - kao nebo i zemlja. Šta li će tek biti za par godina? U svakom slučaju, idem uzlaznom putanjom i to me raduje. Nisam baš siguran kako, ali znam gde je sledeći cilj i stremim ka njemu.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 307 korisnika na forumu :: 1 registrovan, 1 sakriven i 305 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: havoc995