Ništa.... 'nako samo razmišljam.....

1

Ništa.... 'nako samo razmišljam.....

offline
  • Pridružio: 27 Feb 2013
  • Poruke: 2281
  • Gde živiš: Zapadna Srbija

Pitam se.....

Da li sam mogla da izaberem gde ću da se rodim? Hm, sad će neko reći, pa možda i nisi, ali možeš da promeniš mesto boravka... Pa dobro, možda i mogu...ali ipak prilikom rođenja nisam imala izbora... Da li to znači da sudbinu kreiram tek nakon rođenja?
A šta ako mi je sudbina da je kreiram?

Da li sam mogla da biram kog’ pola ću biti ? Nisam. Možda će neko reći, pa dobro sada je medicina uznapredovala, sve se može za nešto novaca...A šta da sam se rodila pre 200 godina, kakav bi tada bio odgovor? Da se razumemo, meni je u ovoj ženskoj koži baš OK, nego samo onako razmišljam...

A da li sam mogla da biram roditelje na primer...? Nisam...Ma mnogo toga nisam mogla, naravno sudbina ne postoji i ako postoji sami je kreiramo....Tako kažu...
Pa ne znam baš. Mislim da se može dosta uticati na nju, ali nisam baš sigurna da sve 100 % možemo sami promeniti.

Odnosno, život me više puta demantovao. I kada si siguran da stvari idu onako kako ti želiš i na način na koji ti želiš, dese se neke ’’slučajne okolnosti’’ i sve ’’pokarabuse’’....

A šta je zapravo sudbina? Kako smo došli do iste i o priči o istoj? Mislim da se mnogi pitaju zašto ovo ili ono...ali eto, lakše je da razmišljamo da sve zavisi od nas...

Da li je misao ili priča da sudbina ne postoji, lakše prihvatljiva od pomisli da od nas i ne zavisi baš sve...?

Ponekad sam imala nameru nešto da uradim i trudila se iz petnih žila da to i postignem, a onda iznenada desi se nešto i ne uspem u svom cilju. Ostanem razočarana, ali posle izvesnog vremena shvatim da je to ipak bilo bolje za mene. Da sam ostvarila to što sam naumila, ne bi se dobro odrazilo po mene kasnije...

Mogu uticati na sebe, mogu raditi na sebi, ali ne mogu baš uvek uticati na okolnosti koje mogu dovesti do ostvarenja ili neostvarenja onog što sam zamislila...

Kako se ta nemoć neuticanja na splet neplaniranih okolnosti zove?.....Ne znam...

Ja bih tu nemoć nazvala ... život?
Dovoljno stvari je već određeno od strane onih pre nas i uslovljeno jedna drugom da bih se zanosila mišlju da sam isključivo ja odgovorna za sve stvari koje mi se u životu dešavaju.
To bi, eventualno, bilo moguće kada bih ja bila jedini stanovnik Zemlje, nestvorena i koja ne stvara. Mr. Green
Smatram da je oko 2/3 odgovornosti na meni (sasvim dovoljno), ali da je tu i delić za koji je odgovoran "sistem", čiji sam ja deo, svi mi, deo od koga će neko/nešto zavisiti ili zavisi, baš kao što i ja zavisim od drugih "delova".

~ I rekla bih da je ta "nepotpuna" odgovornost sasvim u redu. Nekako mi se čini da se i sa njom teško nosimo.

Ja se često zapitam da li smo mi oni koji samo biramo put, a destinacija nam je već unapred određena? Ne znam da li je ovako, ali mi se nekoliko puta u životu dogodilo da zaista pomislim da jeste...

Mada i da jeste i da nije tako, ja se i dalje vodim mišlju da je čar življenja upravo u tom putu, i da bez obzira na destinaciju, mi uveliko utičemo na taj put kojim idemo. Nema te sudbine koja može da utiče na naše odluke, razmišljanja, načine na koje postupamo prema drugim ljudima, načine na koji se ophodimo prema nama samima, i mnoge druge stvari. Ali opet... Nekada gledam, koliko sam samo imala sreće, i zaista sam zahvalna na tome. Zahvalna sam što imam dobre i brižne roditelje, što imam dom i uvak ručak na stolu. Zahvalna sam što mi je pružena prilika da se obrazujem, što sam zdrava, prava i vesela, što bi rekli. Da li za to treba da zahvaljujem sudbini, Bogu, ili nekoj trećoj sili, to ne znam.

Zapravo najviše sam zahvalna za mogućnost, jer smatram da mnogi ljudi dobiju mogućnost da urade nešto, da budu zadovoljni, da ostvare sebe u nekom pogledu. Ali ništa se ne dobija zdravo za gotovo, ja sam zadovoljna svojim mogućnostima i planiram maksimalno da ih iskoristim, ne žeim da protraćim ono što mi je dato, to ne bi bilo fer prema sudbini koja mi je pružila šansu, jer možda je tu šansu uskratila nekom drugom?

Ja bih to nazvao sudbinom. Ne verujem da je unapred sve odredjeno kako ce biti u nasim zivotima, ali verovatno postoji neki razlog zasto je dobro da u necemu ne uspemo. To neznaci ako neuspemo iz prve da odustanemo, vec ako nam se taj uspeh nikako neda mozemo potraziti neku drugu oblast u kojoj mozemo biti bolji.

Mislim da je dovoljno imati barem jednu osobu koja ce te bezuslovno voleti, zeleti i ciniti sve najbolje za tebe. Mozes se roditi u Srbiji, Americi ili Mongoliji, u siromasnoj ili bogatoj porodici, kao muskarac ili zena, ali ako imas (barem) tu jednu osobu koja ti daje osnovu u detinjstvu i ranoj mladosti, mozes izvuci maksimum iz svoje licnosti ako se dovoljno potrudis.
Ali se moram sloziti da to nije nesto sto se podrazumeva. Puno dece odrasta bez ljubavi, paznje i pravilnog usmeravanja i prosto bude iznenadjenje kada neko od te dece ostvari svoje snove i bude zadovoljno postignutim. I uopste, zadovoljno sobom.

Na kraju, dodala bih zdravlje kao nesto sto ne mozemo uvek da biramo. Poznavala sam mlade ljude koji su imali divne roditelje, koji su bili izuzteno dobri i pametni, ali danas, nazalost, vise nisu sa nama.

Citat:. Ne verujem da je unapred sve odredjeno kako ce biti u nasim zivotima, ali verovatno postoji neki razlog zasto je dobro da u necemu ne uspemo. To neznaci ako neuspemo iz prve da odustanemo, vec ako nam se taj uspeh nikako neda mozemo potraziti neku drugu oblast u kojoj mozemo biti bolji.
Slazem se, lepo receno.

Život bi bio mnogo jednostavniji za objasniti, da smo svi prilikom rođenja dobili podjednake šanse. Ovako, svi imamo različite startove. Neko se rodi mentalno retardiran sa nemogućnošću da uopšte bude svestan postojanja sebe i sveta oko sebe. Opet neko drugi se rodi u porodici zdrav i prav, ali ga napuste roditelji itd...

Svi mi imamo različite šanse i različite okolnosti koje utiču na naše odrastanje, ali takve okolnosti ne utiču istim intezitetom na svakog od nas...

Neko u životu ima više uspona i padova, neko više puta ide ’’granicom života i smrti’’....Jednostavno, nekog život ’’lomi’’ više, a nekog manje...Ali svakako, život nije ’’ravna linija’’ za bilo koga od nas.

Više puta sam na koži osetila te ’’nesrećne okolnosti’’ i prilično sam se pitala zašto, kako itd. Čak i kada pomisliš da je nečem kraj...tipa ’’idemo dalje’’, sačeka te ’’iza ugla ’’ nešto sasvim novo...U svakom slučaju, čovek iz svega izađe jači, ali ne mora baš da bude ’’Blek Stena’’ Laughing

Sve su to nesrećne okolnosti iz kojih čovek može da se ’’izvuče’’, ako je dovoljno jak i ima vere da prebrodi sve teškoće koje su mu nanete ničim izazvanim. Prosto vera u sebe može pomoći da se kreira put kojim se želelo ići, samo na tom putu može biti raznih prepreka koje ne možemo predvideti, ali ne treba odstupiti od nameravanog.
Problem je u tome što nismo svi isti i što nisu svi dovoljno jaki da istraju na tom svom putu iz razloga što neko ima mnogo više prepreka nego neko drugi...Lako je kada imaš prepreke na koje ti možeš uticati, ali kada su prepreke takve da je to već ’’zamka’’, treba naći način i izaći iz takvog lavirinta...

Naravno, ako se nismo pronašli u jednom poslu, ne treba odustati, treba pokušati naći posao na nekom drugom mestu itd. Međutim i tu ima nekih čudnih situacija. Znam za slučaj kada je osoba očajnički tražila posao. Taman kada je posle nekoliko godina pronašla posao koji nije na ’’crno’’, vlasnik te radnje umre i nasledi ga njegov sin koji reši da redukuje broj zaposlenih, jer nije imao dovoljno iskustva u poslu, pa da bi mu bilo lakše u startu je malo suzio obim poslovanja i ta osoba dobije otkaz jer je on bio poslednji zaposlen sa najmanje staža...Više puta mu se slično desilo, i na kraju zaposlio se u dobroj firmi, ali desi se neka havarija u istoj i čovek ostane bez ruke...

I šta sad, i kako sada to protumačiti...Da mu možda nije bila sudbina da pronađe posao, ali se od sedenja kod kuće ne može živeti, ili nije imao sreće da pronađe pravi posao..Kako god, lakše je ne ulaziti u neku dublju analizu, jer što više čovek ulazi u neke analize, više se ’’zamrsi’’....ali to nije razlog da ne ćaskamo na ovu temu ''nesrećnih okolnosti''....smešak

Svi smo mi jednom dobili šansu. Stigli na svet! Sve dalje je dar od Boga. Kakve smo poklone očekivali,kakve dobili? Naravno, najčešće pogrešne ali mislim da je tu sudbina umešala prste i podelila nam kako kome: sreću ili patnju, samopoštovanje ili kukavičluk, iskrenost ili dvoličnost. Pa sudbinu u svoje ruke i napred. Da li je moguće sudbinu predvideti pa malo zastati ili požuriti, ko to zna. More puta sam se u momentima nemoći zapitala šta je najstrašnije što nam je Bog podelio? Mislim- nemoć! Nemoć je za mene ubojito oružje koje pomuti psihu, razdražuje organizam i čini mi se najčešće pobedi. U suprotnom postaješ svestan svoje jačine, svoje mogućnosti da promeniš ,,život,, i živiš ga punim plućima.

Mislim da je osnovni problem ne filozofirati po Bogu, vec ziveti "po Bogu" ako neko veruje u njega.
Iz tog disbalansa se javljaju problemi. Mislim da odatle poticu i nagrada i kazna.

Misliš, prihvatiti sve kao dato od Boga?
Ne treba filozofirati po Bogu, ali se svakako pitamo neke stvari...Bar...se ja pitam...

Disbalans nastaje kada nam se ne dopada ono što nam je ''dato'' i kada počinjemo istom da dajemo otpor. Tako ja to shvatam. Nešto od onog što nam je u startu namenjeno i dato, a ne dopada nam se i ne mirimo se sa tim uspemo da promenimo, a mnogo toga i ne...E sad treba se izboriti pred onim stvarima koje ne možemo promeniti i koje nam otkrivaju našu nemoć, da ne zavisi baš sve od nas....Razne slučajne okolnosti promene tok zbivanja itd.plus...nismo svi rođeni isti, svakom od nas je drugačiji start....

Mislio sam na zivot u vrlini i ljubavi, pa kakav god nam je "start".

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 502 korisnika na forumu :: 6 registrovanih, 2 sakrivenih i 494 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Buzdovan, caesar, nenad81, Ognjen D., sakota79, volimpivuvolimrakiju