|
@Peca:
Divim se tvom komentaru, a, verujem, i nacinu nakoji prozivljavas svoje dane.
Neskormno je reci da imam 'veliko' srce... ali je prosta istina... Cestonadrljam zbog toga, roditelji misle da sve dajem drustvu, pa i onima koje ne poznajem, misle da ne ubiram plodove za sebe - silom ili milom, polako ili boreci se - i cesto mi, iako znajuci da sam sposoban za mnoge stvari, 'prebacuju' i iskazuju svoju neveru u moju buducnost.
Ali osecati ono sto ja imam, biti sposoban da ne maris (barem ne isto toliko jako) za potrebe drugih i da im dajes delove sebe, cak i ako te zbog toga zezaju, iskoriscavaju, ali esencijalno ne napustaju, tiho pratiti umesnost velikih profesora na fakultetu, ne reagovati na pitanja i 'zamke' cije resenje znas, a precutkujes - to je moc. Kontrolisana moc. I ne zelim nista vise od nje. Tu je, ja je poznajem i primenjujem - ne precesto. Zasad trazim nacin da se oslobodim mnogih stvari koje me okupiraju, stvari u kojima sam dobar... bezbroj ih je... ali upravo zato mi je put napretka spor i uzan... svaki put 'se zaboravim' i srljam ka onome sto volim, umesto da ukrotim ono sto moram. Imao sam mnogo mana i propusta. Savladao sam mnogo tih prepreka. Ali, ljudi me pamte po starijem, losijem i nesavrsenijem, nikako ne dozvoljavaju sebi da poveruju kako sam se promenio. Cesto se obrate starom Mladenu, onome koji je odbacio svoje glupo odelo, ne i lice - ali zna da nije savrseno.
Ponovicu: Nisam ja borac; samo dobar gubitnik.
I dobro mi je, vecim delom. Veoma dobro.
|
