|
- Miki Antiću -
"Živim samo onoliko života
Koliko umem puta
Da, uzbuđenjem prvog pogleda,
Ugostim nešto odavno znano.
Koliko umem da dozvolim sebi da se zaljubim
U komadić života koji mi je uzmicao
Dok sam mislio da sve vidim i znam.
Ako to ne umem, mana nije u stvarima
Koje me uvek gledaju iz novog ugla,
Već u meni koji sam obesmislio načine gledanja,
Koji sam porekao bojama pravo na nijanse,
Oblicima pravo na preobličavanje,
I životu na raživljavanje...
U noći, kada se sve pretvara da je mrtvo,
Svi oni što za dana taje svoju mrtvost
Prepuštaju se potpuno beživlju,
Razrešeni čak i od obaveze da sanjaju.
Oni nikad ne saznaju kako noć cveta,
I kako, tek na njenom zagasitoplavom platnu,
Možemo dokučiti vrednost svetla,
Kojim nas gledaju milijarde dalekih očiju.
Koga gledaju zvezde, taj nikad nije sam,
Ali mu je potrebna mudrost odricanja drevnih mornara,
Koji su plovili nebom, verujući da plove morem.
Samo ne znajući da znam, mogu stvarno saznati
I smeškom naseliti u svoje srce
Zvezdoliko vrcanje novih prvih susreta
Sa bezbroj puta viđenim stvarima.
Treba umeti podneti vođstvo najdalje zvezde
Iz sazvežđa Penelope, koje postoji samo
U večitoj noći mog grudnog koša,
I koje zbog toga ni sa kim ne mogu da podelim.
Te zvezde koja mi svake noći daruje život
Samo da bi mi ga nanovo u svitanje otela.
Ovladati umećem, za koje ne postoje škole,
Da bih naučio da nadigram dnevne smrti
I odživim život u beskrajnoj noći neugasivih zvezda. "
Beograd, 2009.
Slobodan Nikolić
|
