None are more hopelessly enslaved...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

kad sam neposredno po zavrsetku fakulteta upala u masinu od 8 do 4, ali ako racunate od ustajanja do povratka u kucu, zapravo od 6 do 5, i radila sam posao koji nisam volela (mada u struci), okretala sam se ljudima - ljudima sa kojima sam sedela u kancelariji, onima sa kojima sam saradjivala i cak sam uspela da steknem neka prijateljstva koja su trajala godinama;

kad sam, u novom milenijumu, radila od 8 do 5 (racuna se sat pauze za rucak) u atmosferi spletki i namestaljki, postojali su rituali - ujutru smo kafu pili svi zajedno pola sata (da ne poverujes kako to zdravo deluje, iako se ne volite medjusobno), imali smo po taj sat da svrljamo po gradu, i donosili smo svako malo po tortu za nesto - ovaj za posao, onaj za decji rodjendan, ovaj za svoj... muski su znali da odu da se napiju zajedno, a mene su u egipat ispratili, takodje, pijankom

ako postoji razlog zbog kojeg se covek drzi posla koji mu ne prija u svim segmentima, okretanje ljudima je jedini izlaz, cak i u povrsnom obliku

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Silija ::kad sam neposredno po zavrsetku fakulteta upala u masinu od 8 do 4, ali ako racunate od ustajanja do povratka u kucu, zapravo od 6 do 5, i radila sam posao koji nisam volela (mada u struci), okretala sam se ljudima - ljudima sa kojima sam sedela u kancelariji, onima sa kojima sam saradjivala i cak sam uspela da steknem neka prijateljstva koja su trajala godinama;

kad sam, u novom milenijumu, radila od 8 do 5 (racuna se sat pauze za rucak) u atmosferi spletki i namestaljki, postojali su rituali - ujutru smo kafu pili svi zajedno pola sata (da ne poverujes kako to zdravo deluje, iako se ne volite medjusobno), imali smo po taj sat da svrljamo po gradu, i donosili smo svako malo po tortu za nesto - ovaj za posao, onaj za decji rodjendan, ovaj za svoj... muski su znali da odu da se napiju zajedno, a mene su u egipat ispratili, takodje, pijankom

ako postoji razlog zbog kojeg se covek drzi posla koji mu ne prija u svim segmentima, okretanje ljudima je jedini izlaz, cak i u povrsnom obliku

kao da sam ja pisala, imala sam strašno težak posao, svi mi zapravo, plakali smo od raznoraznih strahota koje su nam se dešavale, užasno stresno, ali istovremeno nas je taj posao sve nekako zbližio, sve nas toliko različite, po svemu, godinama, obrazovanju, kulturi...a ipak stvorili smo vrijedna prijateljstva i imam nezaboravne uspomene, sa gromoglasnim smijehom i doživljajima za film...tako da...nekad se ljudi nađu u najnemogućijim okolnostima i pomognu jedni drugima da prebrode stres...sad mi igra osmjeh na licu kad se sjetim tog vremena i pamtim samo lijepe slike...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

koliko god da sam se uslovno rečeno navikla na to da radim, da imam nine-to-five....da se budim uz zvono čega već u toliko-i-toliko-sati skoro svakog jutra....pa čak i da se radi o poslu koji volim, nečemu što ne doživljavam kao rad-koji-se-mora.....toliko nikad neću prihvatiti kao nužnu (prihvatam je, naravno, kao realnost) činjenicu da je sistem tako ustrojen da mora da se radi da bi se zaslužilo da se preživi.....čista robovska eksploatacija i sistem kontrole.....što nameće sledeće pitanje - da li je sloboda biti van sistema i kolika bi bila cena te slobode ako je to sloboda...ili treba naći načina da se bude u sistemu ali i van njega.....