|
Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, fo-lirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citronamešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, gen-teri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa — sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.
Momo Kapor
Je li ovo fenomenalno ili sam ja u nostalgia-moodu? Vratio me 25 god unazad.
|
