|
O, da... počelo je to još onog dana kada ga je pitala šta bi bilo kad bi bilo, kada je počela da mu postavlja jako teška pitanja a on, zatečen, odgovarao.
Trudio se svim silama da joj da odgovore koje je očekivala, ali... njegovi nevešti pokušaji nisu uspeli da naprave nikakvu promenu u njenom, bahatom, dobro osmišljenom, ponašanju, nastavljala je lukavo da ga muči svesna ishoda.
Zašto? Pitao se...
Slutio je... bilo je vreme za rastanak...
Kakav? Od čega? Od koga? Nije imao pojma, pa on je nije ni poznavao.
Zašto mu je onda bilo krivo? Ni to nije umeo sebi da objasni, srce mu je lupalo kao ludo, gubio je dah.
Zapalio je cigaretu i povukao dim toliko duboko da se zagrcnuo.
Mozak mu je radio dvesta na sat ali mu ništa nije padalo na pamet osim da je kraj.
Osvesti se, čoveče, kraj čega? Zašto te je toliko strah, pa znaš da ničega tu nije ni bilo, govorio je sebi...
I nikada...
Neki sat kasnije, u prijateljima je, nervozno, potražio njeno ime. Dugo je gledao u opciju „obriši“ i pitao se šta će mu to doneti. Opet nije znao odgovor, ali je bio ubeđen da mora to da učini i... učinio je.
Pao mu je kamen sa srca, preživeo je . Prošlo je dosta dana od tada.
Još je živ.
Ko zna zašto je mislio da će biti drugačije.
|
