|
O Srcu (prica jednog muskarca)
Ovo je priča o srcu. Zanimljivo da se ova priča o srcu započela u našem gradu u ono vreme kada je na klinici u Kamenici čuveni profesor Radovanović uveo praksu operacija na otvorenom srcu.
Bio sam se zaljubio u jednu ženu koju nisi mogao da uhvatiš ni za glavu ni za rep. I ne znam ni dan danas šta se to kod nje meni sviđalo, njeno koketiranje, odličan izgled, vedar smeh, neobavezan govor sav sačinjen od nedoslednosti, izvesna tipično ženska luckastost, bila je to jedna vrca, a ja se, moram to sa stidom da priznam, uopšte više ne sećam njenog lica i nisam siguran da bih je prepoznao na ulici. Ko zna, možda se i srećemo, a ja ne znam da je to ona. Zato poneki put kad prolazim pored lepih žena, ja se ne okrenem za njima, nego sagnem glavu.
U naše malo društvo koje je raspravljalo samo o knjigama doveo ju je jedan prijatelj s televizije. Ona se tako vodala po raznim društvima, opčinjavala muškarce, pa kad bi joj dojadilo našla bi put do neke nove novosadske koterije, različite od prethodne, u proleće je sa glumcima, leti voli lekare, ujesen je oko muzičara, oko Nove godine s poslovnim svetom.
Čim je sela, ja sam se raspomamio. Odjednom, ja vodim glavnu reč. Pričam anegdote koje će je zabaviti. Ona se smeje kao lud na brašno, a meni srce tuče pod grlo: moram da osvojim ovu žensku. Češem se o njenu bundu, naslanjam na nju, unosim joj se u lice, hvatam je za ruku, obgrlim je zaštitnički, a ne skidam pogled s njenih butina ispod kratke suknje, izuzev kad moram da gvirnem u dekolte. Kad zabaci glavu unazad, u smehu, ošine me gustim pramenovima razbacane plave kose. I tako, nekim polušapatom, između dva prskanja u smeh, dogovorim sastanak s njom.
Pola sata ranije ja sam već na dogovorenom mestu. Pušim cigaretu za cigaretom i pravim planove. Ona dolazi tačno, što uopšte nisam očekivao, ali dolazi potpuno drugačije obučena. Odjednom, ona je ozbiljna žena, u kostimu, sva elegantna i dostojanstvena, odmerena, ali krupna, grudata, i s nekim majčinskim pogledom približava mi se otvorenih ruku kao da će me podići u naručje. Osetio sam se kao nezbrinuto ili izgubljeno dete koje je ozarila ponovo nađena mama. Srce mi je iskakalo iz ležišta, skoro sam se gušio. To srce je htelo da iskoči napolje i da joj se pokaže kao dokaz njene nebrige. I onda se dogodi to. Padnem u nesvest.
Dolazila je iz onog kao dvorišta između Uspenske crkve i Novosadske banke, od Muzičke škole, a ja sam se nalazio skoro na autobuskoj stanici. Razume se, ljudi su pritrčali, počeli da me šamaraju, potpuno me zagrnuli. Dok su me vratili u svesno stanje, ona u koju sam bio zaljubljen je nestala.
Bio sam ponižen, upropašten, postiđen, pa sam sve morao ispočetka. Navalio sam telefonom. I išlo je mnogo lakše nego što sam pretpostavljao, brzo smo dogovorili drugi sastanak.
Sedeo sam u kafani i čekao je. Pio sam produženu espreso kafu s mlekom i kiselu vodu, bio sam potpuno smiren. I ušla je jedna žena, koja je bila, naravno, ona, ali pod modnim nazivom ¨fatalna žena¨. Ona je bila razbarušena, vamp, demonska, kose obojene u žarko crveno, njena kosa je bila veštičja i vrištala je: Ja ću te živog pojesti! Razume se, ja sam se za tren oka onesvestio. Samo sam se izvrnuo sa stolice unatrag, bupnuo glavom o pod i posle ne znam šta je bilo. Probudio sam se sav mokar, sigurno ispljuskan da bi me povratili, s glavom u njenom krilu. Ona mi se nadmoćno i sažaljivo smeškala. Onda me je uzela pod ruku i odvela kući. Na rastanku je rekla: Vidimo se sutra!
I sutra je u moj stan došla ta Saloma. S vrata je već rekla: Nemoj, molim te, da padneš u nesvest!
Salomu je, zna se, stvorio Irac Oskar Vajld. Tu dramu je, opreza radi, napisao na francuskom. I tu bestijalnu, seksom optočenu ženu nisu Englezi mogli da gledaju na svojim pozornicama, sve dok je Rihard Štraus nije oblio svojom svetlucavom, skoro celofanskom muzikom, gde se muzika pokazala kao jako dobro pakovanje. I dok je gledam, kao iz literature, u njoj nema ništa od Toske Pučinija, dakle, ni trunke nekakve tragike, već skoro čista Lulu, bezdušna i bez srca. Ja nikako nisam mogao da zaboravim da je takvu ženu, kao tip, tu fatalnu ženu, stvorio jedan notorni homoseksualac. Pustio sam Štrausa, slušali smo to, prozborili koju, promucao sam nešto o ljubavi i svom srcu, a ona me je ismejavala, ali smo se rastali vrlo brzo, ona je žurila negde, u neko društvu, kao da je imala obaveza, ili je videla da od mene nema ništa, uprkos tome što joj je imponovalo da postoji osoba, muška, koja zbog nje pada u nesvest.
Onda smo se našli u hotelu.
Ona je sada ličila na tridesetšestogodišnju Ruskinju, na Lu Andreas-Salome, koja je već mnogo godina pre toga bila Ničeova ljubavnica, prva žena kojoj se Rilke predao. Odmah mi je sinulo da to ima već nekakve veze s mojim literarnim asocijacijama: od Oskara Vajlda do Marsela Prusta, pa Žida. A Rilke je bio prijatelj sa Židom i prevodio ga. Ali Rilke nije nikako naginjao nastranosti, uprkos tome što je do svoje šeste godine morao da nosi haljinice za devojčice i da se ponaša kao devojčica. Na to ga je prisiljavala njegova majka, koju je posle, zbog toga valjda, strašno mrzeo.
Ona me je u tom hotelu ostavila onesvešćenog. Probudio sam se sam u hotelskoj sobi i jedva sam rekonstruisao šta je bilo.
Sretali smo se još. Dolazila je obučena kao mladić, jednom, u crnom sakou i sivim pantalonama, utegla se, došla slaba, ošišala se kratko, zalizala. Nije bila manje lepa, ali nekako neobična, ispijena, tužna, krupnih očiju, s podočnjacima. Pušila je na muštiklu.
Potom kao Beatriča, ili madam Bovari, kao neka grofica, ili mlada u belom koja treba da se uda. I ja sam često pomišljao na onaj Geteov stih ¨Zašto mi srce u divljem žaru plamti?¨, padao u nesvest, jurio za njom da bih svaki put kada bih je ponovo video u nekom novom izdanju raspalio glavom o pod. Glava mi je očvornovatila, a srce skroz onemoćalo. I, prirodno, zaglavio sam u Kamenici, kod profesora Radovanovića.
Došla je da me obiđe. S cvećem. Tada sam je poslednji put video. I jedina rečenica koju sam od nje zapamtio tada je nad mojim krevetom izgovorena: Pa, dragi moj, izgleda da srce ne leži baš tako duboko kao što se misli!
Poznavao sam ženu koja je mogla biti sve, svaki tip koji čovek može zamisliti, svaki put drugačija, i koja jedino nije mogla biti prosto: žena, i to žena s velikim Ž, prava žena, žena bez obzira na model. Samo da to saznam koštalo me je koncentrične hipertrofije miokarda leve komore,
veoma visokog krvnog pritiska i hronične aritmije.
Milorad Grujić
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
"Meni je postalo jasno da za ljubav nije neophodno telo. - (isti autor)
|
)a ne bezosjecajni kreten za kakvog ga neki (mozda) smatraju. Jer svi mi imamo vise boja sa kojim smo obojeni. Na kraju krajeva ni ja nikada ne bih otisla kod svoje komsinice i isplakala se zbog (recimo) kraja neke veze kroz koji ja upravo prolazim, dok bi sa svojom prijateljicom zakazala sastanak za to. 
), od te scene... R.E.S.P.E.C.T!
