Pismo neznancu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pisala bih ti celu noc, ili celu vecnost, obrise tuge nista nece odneti, ostajemo samo ja i moja tisina. Oprosti za sve ovo, veceras sam bas ranjliva, nema mesta mojoj nemirnoj masti niti mira mojim zeljama. Glupo je sto ti moram reci da si slucajno izabranik i sagovornik ti. Mogao bi biti makar ko. Sustina je sves o postojanju, a moze obracanje u bilo kom licu..

Iz dubine moje duse izbija nemir koji ne mogu vise da kontolisem. Osecam li se krivom zbog toga?Cud je ono sto ponesemo iz prirode. Kako onda ona neke miljenike obdari i obelezi za ceo zivot sirokim osmehom i vecnim zadovoljstvom. Kome su sta skrivili oni sto ne mogu da pronadju put u bespucu osecanja..Koliko toga jos mora da se otkrije. Zasto je mozaik tako sitan,z asto uvek fali mali delic..

NIsam htela da budem u jatu onih sto se stalno vracaju u nesrecno gnezdo koje je otpalo sa stare supe..U njemu nema vise mesta za male ptice kojima treba zastita..

Kako tu pronaci srecu..Mozda i za price vazi da treba da prodju ispod duge i pozele zelju..Al' zamasi njihovih krila bivaju sve tezi i sporiji kada se vinu u vece visine..Umore se..

Do duge treba stici, a i sta ako je to samo sklad boja koje mame a nista ne daju..

Zasto se slika o ljubavi kao osecanju urezuje kao duborez na crkvenim vrtima..i zasto sara nije uvek ista..Koliko pitanja ima na brojanici oko ruke koja se vrti i pri tome moli za malo spasa i zracak nade..Nesrecni uvek pitaju isto,zasto je mene neko zaturio bas tu, i ostavio da se pitam kako cu i gde sada..Srecnima se put sam ukazuje..

Gde ja ta zvezda vodilja koja ne vodi nikuda, sija samo da zavara one sto se nadaju..Zagonetka je negde na kraju. Ako je resenje prekticne prirode, mozda se i ovajdis o nesto, ako je samo ono sto poneses u scrcu kao amanet i zelju da prosvetlis svoje misli i dusu, jok.Nikom to ne treba.Zasto se sve svodi na ucenu, i nagovestaj ,''ne zelim ti dati nista vise od ovoga''.

Pristajem na sve, za malo nade u ono sto jos ne znam da dokucim koliko mi treba. Pomisao da postoji nagovestaj i nada za lajavu osamu , da ce prestati da laje i rasteruje zvezde padalice, koje dok se same gase drugima ispunjavaju zelje...

Moja je zelja davno igovorena, vraca se eho sa dalekih planina, snazno odjekuje uprkos razdaljini i trazi malo neznosti ispod promrzlog grma prvih visibaba. Vesnik koji odoleva surovim uslvima svoga vegetiranja uvek nagovestava dolazak toplote..

Moze li moje srce najzad znati , sta moze da ga ugreje a da ne mora da gori na tihoj vatri..

Mogu li reci uciniti cuda, dati nekom zracak nade i veru u bolje sutra..Moze li dodir neznanca da se pretvori u toplo krilo neznosti..