Plavi mol snega

Plavi mol snega

offline
  • Pridružio: 02 Mar 2005
  • Poruke: 901

" Mrtvi silaze na zemlju zimi. Na severu, u doba belih noći, možete videti njihova lica. Plave su oči u smrti porcvetale u ljubičaste, zelene u čisti sumpor jantara, dok su one setne, vrele, crne zenice, koje je Bog poslao na zemlju samo da pozivaju na pir i ludovanja, posle prelaska na drugu stranu obale postale sjaktave i srebrne. Za belih noći, mrtvi koračaju usamljeni gradom, samo što njihove stope ne načinju sneg, niti mraz načinje njihova pluća.(...)

U detinjstvu znamo sve i o svemu, jer je još sveže sećanje na svet iz koga smo na kratko izašli i u koji ćemo se vratiti. U detinjstvu znamo da je postojala boginja snega i leda, da je živela dugo i vladala velikom, plavom kraljevinom.( Slabo i pogrešno je sačuvano je u bajci ’Snežna kraljica’). Boginja snega i leda je bila napola boginja, a napola žena. U trenutku kad je do ludila zavolela jedno ljudsko biće(’krvoločnog i divnog, kao stvorenog za ljubav’, kako bi to šapnuo Borhes),njeno srce je postalo tako vrelo, da je topilo sve čega bi se dotakla. Krila je svoju ljubav i ničeg se nije doticala, pa čak ni tela svog dragog, bojeći se da ga ne opeče. Za prvu belu noć bilo je zakazano venčanje kome će prisustvovati celo plavo kraljevstvo i na velikom jezeru od leda postavljene ogromne, ljubičaste šatre i sedam hiljada stolica za sedam hiljada članova dvorskog orkestra, kome je bilo naređeno da neprestano svira.Dve stotine harfi i trista violina je sviralo kad je kraljica, odevena u srebro,srmu i samurovinu stupila na led. Bila je toliko uzbuđena, da su njena vrela stopala istopila paukovu mrežu čarapa, zatim zlatne listiće cipela, a onda otvorila i ogromnu rupu u ledu jezera. Pred kraljičinim zaleđenim pogledom, u trenu je čitavo kraljevstvo, zajedno sa onim koga je volela, potonulo u jezero. Na jezeru, iznad otvorene rane na ledu, ispod koje se ljeskala crna voda, ostala je da lebdi u očajanju samo ona. Sa dna se još dugo čula muzika, jer su svirači svirali dokle god su mogli da miču zaleđenim prstima, oko kojih su se već plele trave. Kad su videli koliko ljudi je potopila njena strast, Bogovi su je ubili.Ali pošto je bila boginja, nisu je mogli ubiti sasvim. Njena duša je izletela iz grla kao ogromno biserno tane i na nebu, tik ispod sunčevog pazuha, rasprsnula se u milijardu čipkanih opiljaka. I to je bio prvi sneg koji je pao na zemlju. I danas, ako prislonite uho na zaleđenu vodu čućete udaljeni, vodeni mol te svadbene muzike, jer kažu da je jedan član orkestra još uvek živ.
Kao što nikad nećemo saznati zašto volimo to što volimo, zbog čega čeznemo za onim za čim čeznemo, tako nikad nećemo saznati ni šta je zapravo sneg. Objašnjenja nauke su takva kakva jesu, ali ko će objasniti ono ludo kovitlanje snega, onu mirnu, stišanu lepotu pahuljica, opčinjenih nečim što mi ne vidimo ili providni, blistavi sjaj njihovog leta pred zoru u potpuno pustim poljima ili usnulim gradovima? Kome je namenjen taj tihi sklad i da do bola savršena lepota? I zbog koga je čitava ta predstava, rojevi i rojevi raznizanih, zrnastih dragulja sa šest ili osam ili bezbroj ručica, sa mirisom ljudske pokožice i ukusom slavske česnice, po kojoj je palo nekoliko kapi krvi koja nije ljudska?

Pahulje, to su žive duše ljudi, životinja i biljaka, koje su izgubile svoja tela i počele da lutaju nebesima
.Svaka na majušnom trbuhu ima otvorenu ranu. One lutaju nebesima u potrazi za onim koga su izgubile, hrane se mislima ljudi i njihov pravi život počinje onda kad omamljujuća budnost na Zemlji preraste u san. (...)

Snežna azbuka, azbuka naše tragikomične ljubavne istorije na zemlji. Naša srca su smrtna, uvek dobijamo nova.A naše duše sećanja pohranjuju tako što ih pretvaraju u reči ili tonove ili boje. Sitnozrnast, snežni prah postoji kod Sezana, skriven u naborima belog platna na kome počivaju oživeli pupoljci-jabuke. Zvezdasti kristali pahuljica pohranjeni su u Mocartovoj muzici. Tražite ih u onim partiturama iznad kojih stoji tajni znak: vivace. Tu sve pršti od pahuljica, od radosti i od hlorofilne krvi(...) Glečerski led čuvaju Betovenove simfonije ili Blejkovi stihovi. Čist sjaj snega, samo sjaj, bez materije, nalazi se kod Rilkea ili kod Kavafija. Slatkoslan ukus snega, blag, bolan, ulovio je Munk. Ponekad je tom bojom slikao i lica zaljubljenih ili umrlih.

Istorija naših uspona i posrtaja, istorija je koju su naši koraci ostavili u snegu. I trajaće onoliko, koliko oni budu trajali."
(...)
odlomak iz zbirke eseja Sanje Domazet ’’Anatomija zanosa.’’

...


"Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde,
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja. Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu lepotu, govori. To su reci nalik na jedno Stendalovo pismo Matildi Dembrovskoj: "Ta strast prema Vama je postala najvazniji dogadaj u mom zivotu. Sve sto me je zanimalo i izgledalo vazno izbledelo je pred njom... U dugim usamljenickim vecerima bilo je trenutaka kada sam, da je to bilo potrebno, bio spreman i da ubijem samo da bih vas video." Ili na nekoliko Dzojsovih recenica iz juna 1904, upucenih Nori Barnakl: "Mozda sam slep. Dugo sam posmatrao neciju crvenkasto-smedu kosu i zakljucio da nije tvoja. Otisao sam kuci sasvim utucen... Nadam se da ces biti tako dobra da se sastanes sa mnom - ako me nisi zaboravila..." Svi znamo staru istinu: covekov zivot vredi onoliko, koliko je ceznje po zemlji posejalo njegovo bice.
Ko od nas nije ocekivao pismo i sa strepnjom slusao nejednake korake postonose po vrelom stepenistu u dane jula i avgusta? Ko od nas nije potpuno beskrvnim prstima, providnijim i bezivotnijim od svake hartije, uzimao u ruke koverte u kojima nije bilo skriveno pismo, nego presuda - ima li dalje smisla ili ne? Literaturu nesretnog dvadesetog veka, trajno je obogatila epistolarna proza koju su pisali Celan, Sioran, Ahmatova, Berberova, Brodski, Pasternak, Rilke, Marina Cvetajeva, Kafka. Ponekad, kao kod Cvetajeve, pisma su jednako uzbudljiva i vredna, tako da predstavljaju ne dopunu, nego produzetak njenog literarnog opusa. Ona kao i da nije umela da pise nista sto nije bilo punokrvno, dakle do kraja ljudsko i umetnicko. Njeni spiskovi odece koje treba poneti na put, beleske o procitanim knjigama ili susretima su literarni medaljoni, sa srcem prepunjenim strastvenim smislom i nekom blagom, slovenskom radoscu, onom radoscu - uprkos, koja je svim stanovnicima ovog dela sveta tako poznata...
"Ti se bavis biografijama", rekao mi je jutros u telefonskom razgovoru jedan prijatelj. Nisam odgovorila. Jer ja se ne bavim biografijama. Ja samo znam da postoji neko blag i dobar, po cijem se planu odigrava zivot svakoga od nas i neko drugi koji taj plan neprestano ometa i rusi. To sagorevanje izmedu dve vatre nas je zivot. Pisma pisana izmedu te dve buktinje, mozda najbolje svedoce o potpuno tajanstvenoj i nedokucivoj ljudskoj egzistenciji, koja samo izgleda jednostavna i jasna. Stiteci se od smrti i od same misli o smrti, ljudi navlace bezbroj krinki i zato svakodnevna pisma najcesce nisu uzbudljiva (posmatranje pozornice sa koje nije podignuta zavesa). Ljubavna pisma daleko su intrigantnija - u njima, cineci kao da govori o adresantu, adresant ponajvise i najiskrenije govori o sebi. O svim slojevima one "blagoslovene dzungle u nama".


Sanja Domazet

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 826 korisnika na forumu :: 38 registrovanih, 6 sakrivenih i 782 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Rade, A.R.Chafee.Jr., awathorn, babaroga, brufen, darcaud, Dorcolac, Dragan1998, dragon986, Drug pukovnik, dulentse, goxin, havoc995, Hoegaarden, ivan979, krlebgd77, Lucije Kvint, Mahovljani, manda87, Mercury, MikeHammer, miodrag, Misirac, moldway, nemkea71, ostoja, proka89, royst33, S2M, Singidunumac, Srle993, ssekir75, VJ, Voivoda, voja64, vranjanac29, wolverined4, zeljkodjokovic