-Pod istom zvezdom-

-Pod istom zvezdom-

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 872







Čuj, kako mi brzo lupa tvoje srce!






....Učim ćutanje
na svim jezicima
metodom posmatranja
zvezdanog neba,
donje čeljusti sinantropa,
skoka skakavca,
noktiju novorođenčeta,
planktona,
snežne pahulje....




Pod istom zvezdom


Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.

Oprosti, sudbino, ako se možda varam.

Nek' se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.

Nek' mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.

Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.

Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.

Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.

Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.

Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom.

Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.

Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.

Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,

I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,

Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,

Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.

Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.

Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.

Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.

Veličino, ukaži mi velikodušnost.

Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.

Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.

Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.

Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.

Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim

Jer samoj sebi stojim na putu.

Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči

A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.








Razgovor sa kamenom


Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.

Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam uokolo,
da te upijem kao dah.

- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem
zatim da posetim list i kaplju vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.

- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišiće smeha.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.

- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati, poznavati me nećeš
nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svet je vredan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim reči
kojima niko ne veruje.

- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zameniti
čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do svevidenja
ne vredi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dve hiljade vekova
da uđem pod tvoj krov.

- Ako mi ne veruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.

- Nemam vrata - kaže kamen.






Metafizika

Bilo, pa prošlo,
Dakle, bilo, pa prošlo.
Uvek neumitnim redosledom,
jer je takvo pravilo te izgubljene igre.
Zaključak bi bio banalan,
ne bi zasluživao da se o njemu piše,
da nije neosporne činjenice,
činjenice na vjeki vjekov,
za ceo kosmos, kakav jeste i kakav će biti,
da je nešto stvarno postojalo,
dok nije prošlo....






Ćutanje bilja


Jednostrano poznanstvo između mene i vas
ne razvija se najgore.

Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika,
i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru.

Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena,
nad neke od vas specijalno se saginjem,
a pred nekim dižem nos.

Imam za vas imena:
klen, čičak, lijander,
vresak, venja, imela, nezaboravak,
a vi za mene nijedno.

Naše putovanje je zajedničko.

Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama minulim u zaletu.

Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje.

Ista nas zvezda u istom radijusu drži.

Na osnovu istih zakona bacamo senke.

Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način,
a i ono što ne znamo slično je.

Kako znam i umem objasniću, samo pitajte:

šta je to gledati očima,
zašto mi srce kuca

i zbog čega moje telo nema korenje.

Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako ništavan.

Šiprag, šumica, livade i rogoz -
sve što govorim je monolog,
i vi ga ne slušate.

Razgovor sa vama je nužan i nemoguć.

Neodgodiv u užurbanom životu,
mada odložen za nikad.







Ljubav na prvi pogled

Oboje su uvereni,
da ih je ujedinilo iznenadno osećanje.
Lepa je takva sigurnost,
ali je nesigurnost još lepša.

Smatraju da ako se nisu poznavali ranije
da se među njima ništa nije događalo.
A šta na to ulice, stepenice, hodnici,
na kojima su se mogli odavno mimoilaziti?

Htela bih da ih upitam,
zar se ne sećaju –
možda u kružnim vratima
nekad, licem u lice?
Nekakvo ’’izvinite’’ u zagrljaju?
’’Greška’’ izgovoreno u slušalici?
- ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sećaju se.

Veoma bi ih začudilo,
što se već duže vremena
njima bavio slučaj.

Još uvek sasvim spreman
da se zbog njih pretvori u sudbinu,
zbližavao ih i udaljavao,
preprečavao im put
prigušujući kikot
skakao u stranu.

Postojali su znaci, signali,
šta s tim što su nečitljivi.
Možda pre tri godine
ili prošlog utorka
jedan listić je preleteo
s ramena na rame?
Nešto je bilo izgubljeno i podignuto.
Ko zna, nije li to lopta
u čestaru detinjstva?

Bile su kvake i zvonca,
na kojima je pravovremeno
dodir prianjao uz dodir.
Koferi u garderobi jedni kraj drugih.
Možda je jedne noći postojao ujednačen san,
izbrisan odmah posle buđenja.

Uostalom svaki početak
samo je dalji nastavak,
dok je knjiga zbivanja
uvek na pola otvorena.





Bez naslova

Ostadoše tako usamljeni,
tako bez ijedne jedine reči,
i u takvoj neljubavi da je pravo čudo bilo -
poput groma iz vedra neba, pretvaranja u kamen.
Grčka mitologija u tiražu od dva miliona,
ali ni za njega ni za nju nema spasa.

Kada bi se makar neko pojavio na vratima,
bilo šta, makar za tren, pojavilo i iščezlo,
utešno, tužno, odasvud, niotkud,
koje izaziva smeh ili strah.

Ali ništa se neće dogoditi. Ništa, samo po sebi
neverovatno. Kao u građanskoj drami
to će do kraja biti korektan rastanak,
čak s rupom u nebu neproslavljen.

Na zidovima nepoljuljanog tla,
jedno zbog drugog tužni,
naspram ogledala stoje, gde
ničeg osim odraza zemnog nema.

Ničeg osim odraza dvoje ljudi.
Materija je budna.
Koliko je duga i široka, i visoka,
na zemlji i na nebu, i postrance
o urođenoj sudbini brine
kao da se zbog srnice iznenadne u ovoj sobi
Univerzum mora srušiti.







Malo o duši


Duša se ima.
Niko je nema neprekidno
i zauvek.

Dan za danom,
godinu za godinom,
može se živeti bez nje.

Ponekad samo u ushićenjima
i strahovima detinjstva
gnezdi se na duže.
Ponekad samo čudeći se,
što smo stari.

Retko nam asistira
pri teškim radovima,
kao što su pomeranja nameštaja,
vučenje kofera.
ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.

U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa,
po pravilu, ima izlaz.

Od hiljadu naših razgovora
učestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer više voli da ćuti.

Kada nas telo jako zaboli,
tiho napušta dežurstvo.

Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju
i žestina gramѕivosti.

Radost i tuga
za nju nisu različita osećanja.
Samo kroz njihovu povezanost
ona je s nama.

Možemo da računamo na nju
kada ni u šta nismo sigurni,
a za sve smo zainteresovani.

Od materijalnih predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, što revnosno rade
i kad ih niko ne posmatra.

Ne kaže odakle dolazi
i kada će ponovo nestati,
ali očigledno očekuje takva pitanja.

Čini se:
kao što je ona nama,
i mi smo njoj
za nešto potrebni.








Stari profesor

Upitala sam ga za stara dobra vremena,
kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushićeni, glupi, nespremni.

Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna,
Šta je za čovečanstvo dobro, a šta loše.

To je najsmrtonosnija moguća iluzija
- odgovorio je.

Pitala sam ga za budućnost,
da li je još vidi jasno.

Pročitao sam previše istrorijskih knjiga
- odgovorio je.

Pitala sam ga za fotografiju,
onu u ramu, na pisaćem stolu.

Bilo pa prošlo. Brat, rodjak, snaha,
žena, ćerkica na ženinim kolenima,
mačka na ćeričinim rukama,
i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje
leti neidentifikovana ptičica
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li je ponekad srećan.

Radim
- odgovorio mi je.

Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još.

Nekoliko mojih bivših asistenata,
koji takodje imaju bivše asistente,
gospodja Ljudmila koja vodi kuću,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve gospodje iz biblioteke, obe nasmejane,
a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije
- odgovorio je.

Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća.

Brane mi kafu, votku, cigarete,
nošenje teških uspomena i predmeta.
Moram da se pravim da to ne čujem
- odgovorio je.

Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti.

Kada je prijatno veče, posmatram nebo.
Ne mogu da se načudim,
koliko je tamo tački gledišta
- odgovorio je.






Ništa dvaput

Dvaput se ništa ne događa
niti će se dogoditi. Zbog toga
neuvežbani smo se rodili
i nerutinski pomrećemo.

Makar učenici
najgluplji u školi sveta bili,
nijednu zimu ni leto
nećemo ponavljati.

Nijedan dan se neće ponoviti,
dve slične noći ne postoje,
ni dva ista poljupca,
ni dva jednaka pogleda u oči.

Juče, kada ime tvoje
neko kraj mene glasno izgovori,
bi mi kao da ruža
kroz otvoren prozor pade.

Danas, kada smo zajedno,
okrenula sam lice ka zidu.
Ruža? Kako izgleda ruža?
Da li je to cvet? A možda je kamen?

Zbog čega se, trenu crni,
s nepotrebnom zebnjom mešaš?
Postojiš - prema tome moraš proći.
Proći - prema tome to je lepo.

Nasmejani, zagrljeni,
pokušavamo sklad da nađemo,
iako se kao dve kapi čiste vode
razlikujemo.








Srećna ljubav

Srećna ljubav. Zar je to normalno,
je li to ozbiljno, je li to korisno –
šta svet ima od dvoje ljudi
koji ne vide svet?
Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge,
jedna u milion, ali uvereni
da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta.
Svetlost odnekud pada –
zašto baš na njih, a ne na druge?
Da li to pravednost vređa? Da.
Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava,
ruši moral u provaliju? Narušava i ruši.
Pogledajte te srećnike:
kad bi se bar malo maskirali,
pravili se potišteni, bodreći time prijatelje!
Čujete li kako se smeju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim.
A te njihove ceremonije, izmotavanja,
tobožnje obaveze jednog prema drugom –
to liči na zaveru iza leđa čovečanstva!
Teško je čak i reći do čega bi došlo
kad bi se njihov primer mogao oponašati.
Na šta bi mogle računatii religije, poezije,
šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo,
ko bi hteo ostati u krugu.
Srećna ljubav. Je li to normalno?
Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti
kao o skandalu iz viših krugova.
Divna dečica rađaju se bez njene pomoći.
Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju,
jer se dešava vrlo retko.
Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav
tvrde da nigde nema srećne ljubavi.
S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru.








Tri najneobičnije reči

Kad izgovorim reč Budućnost,
prvi slog već odlazi u prošlost.

Kad izgovorim reč Tišina,
narušavam je.

Kad izgovorim reč Ništa,
stvaram nešto što se ne može
smestiti u bilo koje nepostojanje.




....Ma ko da zna gde je
saosećanje (izmišljotina srca)
– neka se javi! neka se javi!
Na sav glas neka o tome peva
i sumanuto igra
veseleći se pod vitkom brezom,
koja bi svakog časa da brizne u plač....








Nebo


Od toga je trebalo početi: nebo.
Prozor bez daske, bez futera, bez stakla.
Otvor i ništa više,
ali otvoren širom.

Ne moram vedru noć da čekam,
niti glavu da zabacujem
da bih se zagledala u nebo.
Nebo mi je iza leđa, pod rukom i na kapcima.
Nebo me obavija hermetički celu
i podiže odozdo.

Ni najviše planine
nisu bliže nebu
od najdubljih dolina.
Ni na jednom mestu nema ga više
nego na drugom.
Oblak je isto bezuslovno
pritisnut nebom kao i grob.
Krtica je isto vaskrsla
ko sova što krilom leprša.
Stvar koja u ponor pada,
pada iz neba u nebo.

Sipki, tečni, stenoviti,
usplamteli i nestalni
beskraji neba, mrvice neba,
lahori neba, hrpe neba.
Nebo je sveprisutno,
čak i u tami pod kožom.
Jedem nebo, izbacujem nebo.
Klopka sam u klopci,
stanovnik nastanjeni,
zagrljaj zagrljeni,
pitanje u odgovoru na pitanje.

Podela na nebo i zemlju
to nije pravi način
da se misli o toj celini.
Dopušta samo da proboravim
na tačnijoj adresi
koju je lakše naći
ako me kogod traži.
Osobeni znaci su mi
ushićenje i očaj.






Zaljubljeni


Tako je tiho, da čujemo
pesmicu zepevanu juče:
Ti kreni planinom, a ja dolinom...
Iako čujemo - ne verujemo.

Naš osmeh nije maska tuge,
a dobrota odricanje.
Čak i više nego što zaslužuju
žalimo zaljubljene.

Tako smo začuđeni sobom,
da nas više ništa začuditi ne može?
Ni duga noću.
Ni leptir na snegu.

A kada usnimo,
u snu rastanak vidimo.
Ali, to je dobar san,
ali, to je dobar san,
jer se iz njega budimo.







Perspektiva


Mimoišli su se kao stranci,
bez gestova i reči,
ona na putu za prodavnicu,
on idući prema autu.

Možda u panici,
ili u rasejanosti,
ili zaboravivši,
da su se kratko
zauvek voleli.

Uostalom ne postoji garancija,
da su to bili oni.
Možda je izdaleka tako,
a izbliza uopšte nije.

Videla sam ih s prozora,
a onaj ko gleda odozgo,
taj najlakše greši.

Ona je nestala iza staklenih vrata,
on je seo za volan
i brzo krenuo.
Prema tome ništa se nije dogodilo
čak i ako se dogodilo.

A ja sam na časak
sigurna u ono što sam videla,
pokušavam sada u prigodnoj pesmici
da Vas, Čitaoče,
uverim da je to bilo tužno.





.....Vraćam se ljubavi.
Pažnja! Šansa!
Na prošlogodišnjoj travi
na suncu do guše
ležite a vetar pleše
(onaj lanjski
kolovođa vaše kose).
Ponude slati pod: San.....







Čuj, kako mi brzo lupa tvoje srce!









Vislava Šimborska
/1923-2012/
Poljska pesnikinja, književnica, dobitnica Nobelove nagrade, filosof duše kroz stihove, i šalu,
introspektivna, neko ko je vodio povučen život daleko od očiju javnosti...

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 924 korisnika na forumu :: 80 registrovanih, 14 sakrivenih i 830 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 20:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _commandos_, amaterSRB, aramis s, Areal84, Arhiv, axa, babble, banebeograd, bato3, Boris90, boyce, Buzdovan2, calvi, carpbuster, Cvijo_ue, dane007, danijell, DeerHunter2, Dejan Š, djboj, doom83, Dorcolac2, dozorni, dragisa dragisa, Drug Platov, durandal, Dutch, ekser222, flash12, goran.vvv, goranvas, goxin, GrobarRomanticar, hatman, helen1, Insan2, komkom, Kule, lelemud, lovac12, lukikapula, maiden6657, mandicdamir245, Marko Marković, mean_machine, Mikulino, Milan A. Nikolic, Mirage 2000N, Mixelotti, monomah, MORAVA1, nebojsag, nemanjabodiroga, ozzyy, powSrb, ray ban11, renoje2, SAA fan, sekretar, shmele, shone34, smerch, sombrero, spasa, ssekir75, stipica1, theNedjeljko, TroxX, Trpe Grozni, Urke_Bgd, vargas, vasa.93, VES 11119, VJ, Vlad000, vobo, Warhawk, yrraf, zexoni, zlatkoa987