|
Ух човече, знао сам да ће једног дана до овога доћи. Знао и надао се да грешим. Само не знам да ли ја могу да предвидим будућност или сам ја тај који је креира. Свеједно, не знам куда даље. Молио сам Бога да ми не да тај избор, али он изгледа не слуша. Стално неки избори, неке нове раскрснице и сваки нови пут изгледа лепо. Како од два-три лепа пута изабрати један. Много је труда потребно уложити да се креира неки нови лош пут, па да могу њега да изаберем. Али и то је боље него да кренем неким лепим, па да се кајем зашто нисам оним другим. Успео сам себе да издресирам да се не кајем због ствари које су могле бити.
А онда си дошла ти, моја љубави. Појавиш се у лику сваке девојке коју упознам, сваке девојке са којом покушам нешто, а онда нестанеш као да ниси ни постојала. Сви људи који ме окружују носе твоје фрагменте, али се бојим да их дотакнем како се не би разбили. Храним се твојим деловима, а да ли је могуће да неко понесе тебе, целу, да издржи нашу синергију. Како одлучити која девојка је права за тако нешто. То је Божанска одлука, није за мене обичног смртника. Годинама сам ишао неким путевима, видео тебе на почетку, губио те током путовања, и опет те сретао кад све буде готово. Сад идем путем где те нема, али видим те иза сваког жбуња са стране, осетим твој мирис у сваком ветру који ми срце расхлади, видим твој поглед у сваком погледу који прође мимо мене. Нисам ја од јаких људи, али кад нешто одлучим онда се тога држим. Можда се будемо крили још дуго, али нема одустајања. Желим те целу и не желим да више икога повредимо, пошто која би онда била сврха нашег постојања.
Дакле, само стрпљење, а до тада право напред, без скретања. То је, човече, право поимање простора и времена.
|
