Proradilo pero...

1

Proradilo pero...

offline
  • Pridružio: 25 Nov 2011
  • Poruke: 6
  • Gde živiš: Beograd

Ovaj blog prevashodno otvaram jer mi je potrebno da čujem nepristrasna mišljenja o onome što radim...
Pre svega o pesmama.
A posle i o likovnim radovima, koje, iz tehničkih razloga, ne mogu da postavim još uvek.

Posle duže blokade, moje pero je proradilo. Ponovo stvaram. Osećam se dobro zbog toga, iako su loši događaji i misli podstakli kreativnost. Zanima me, ima li to što sam uradila još neku vrednost osim te lične - oslobađajuće. I da je dobro, mesta za napredak ima itekako.
Postaviću pesme koje sam napisala u toku ove nedelje, željno čekajući vaše komentare.

Biće mi, takođe, zadovoljstvo da postavim i neke analize koje sam radila za fakultet, a koje se odnose na umetnost, pod uslovom da ima zainteresovanih.

veliki pozdrav svim novim sagovornicima

JW


Setiti se

Sve što sada znaš o prošlosti
samo su
Prazne senke obešene
U ostavama sećanja što zaudaraju na dim
Ustajale fleke nepoznatih soba
U kojima smo se budili i uspavljivali
Rastvarajući na jeziku sitne
Kisele i gorke snove
Uvek na tuđem ramenu

U nekom od tih trenutaka
Nešto je slomilo pulsirajuću krv
U tebi
Zaboravljeno odavno
Ali ugašene oči i dalje se bude zorom
Pitajući odraz ko ih je zalio
Čežnjom za nestajanjem
Raspadanjem
Moraš se setiti
Svih pogleda, osmeha, reči
Neki su te možda zauvek zarobili
Zidovima
Moraš ih razbiti
Možda ponovo postaneš živ kada saznaš
šta te je
Tih dana
Ubilo.


Vreme smeha

Bila je sezona žrtvi
Kad nebo je vrištalo tražeći krv
Što smo sipali iz rukava zabavljući se
Plačući ponekad
Prepoznavali se
U dodirima staklenih bočica
Mirisnih prahova koji žive nad vatrom

Vreme smeha sa ukusom cveća
Od čijih se boja razliva stvarnost
A opčinjenost ostaje
neprimećena
ulice, parkovi
ljudi, gradovi i kalendari
postadoše kakvim smo ih hteli
gledajući slike što se mute daleko
i liče na nešto što znamo
a ne možemo da dohvatimo.

i život postade lep
na tren pre sumraka
boje su nestale i potekla je stvarnost
brišući svetlost sipanu u krv
ruke su tražile lek
Sakupljah tada tvoju bol
Što slivala se iza svakog uzdaha
Opijajući se njome do razdiranja
Ko crnom žuči što se naglo hladi
I vodi u sunovrat

Sati što dugo nestaju
Sada oplakuju snove zarobljene kaznom
Da znajući za vreme smeha što ubija brzo i slatko
umiru sami mučno i polako


Protivotrov

Sjajem poteza
presečen oblik
puštam da iscuri u ništa
al kap se skuplja u šaci
i prosi iskren stisak

Bezumnošću tigra
zubima otrov iz rana kidam
možda okusi utehu
bačena kost što truli u grlu.

U pukotine odraza
predaja sliva bekstvo iz vene
praznini koja zaceliti neće

čekajući vatru da oblik rastrgne
pa stvori ponovo

gutam još jednu česticu nade nečujno...

Nisam ni nadaren niti "školovan" kritičar, ali tvoje pjesme mi se mnogo dopadaju. Ako slikaš kao što pišeš, onda jedva čekam da vidim i slike. smešak

3. pesma 1. strofa 3. stih
je l' si ovde htela da pesnicki naglasis nista kao nistavilo ili si samo napravila gramaticku gresku??
Po meni su ti pesme dosta duboke.. ali ja ne razumem bas mnogo danasnje pesnistvo s' obzirom da se ne upotrebljava ni jedna jedina rima.. mislim kada bih uspela da ove pesme protkas rimama one bi postale pravo blago.. u principu ovako pesme su ti prilicno dobre(po meni) Wink

Naravno, pesnički naglasak ništavila... Uopšte, u poeziji ne treba tražiti sve gramatičke i pravopisne zakonitosti koje inače služe u proznom i narativnom izražavanju. Sve izrečeno je u službi izraza koji teži da bude ne logički već intuitivno shvaćen.
Pri pisanju pesma treba poštovati osobenosti poezije, ali kada je reč o rimovanju tu postoji opasnost da se značenje i suština pesme podrede formi, odnosno da se reč koja ne odražava dovoljno ono što se htelo reći tendeciozno ubaci kako bi se ispoštovalo pravilo rime, "da bolje zvuči". Moj lični stav je da poezija treba na što pojednostavljeniji način da poentira i da smisao mora imati primat nad stilskim obeležjima.

Imam jednu pesmu koja se rimuje, formalno je pod uticajem Disa i postavljena je u takmičenju za pesmu meseca februara.

posebna i Luka22 - hvala vam što dajete smisao ovoj temi svojim komentarima! Smile

‎"Речи живе у песниковом телу и прождиру његово срце,као што је орао кљувао Прометеју џигерицу. Речи постају "mots carnivore". Поезија се пише властитом крвљу.
Неке речи су још неистините, али истинита је та крв, та бол писања..."

Бранко Миљковић

donekle si upravu ali pazi gotovo svi veliki pesnici su profesionalci u svom poslu i jako lepo umeju svoja razmisljanja da prosetaju kroz rime i da pri tom uopste ne naruse smisao teksta.. ja se vise bavim kritikom nego samim pisanjem i veruj mi tvoje pesme su dobre u smislu da imas dobre misli i recenice ali sto se tice ideje ti samo puko opisujes svoja osecanja izrazena filozofskim misljenjima.. jedan dobar savet nemoj nikad da pises pod bilo cijim uticajem, budi svoja pa neka je i pesma losa nesto novo ces iz nje nauciti a tvoja kreativnost ce samo postajati sve veca i veca..

U razgovoru sa prijateljicom o mojim prethodnim ljubavnim brodolomima, koji su usledili uglavnom mojom krivicom, ona mi je rekla: “Za tebe je, u stvari, ljubav isto što i mržnja”. Tada sam odbacila tu tvrdnju, činila mi se suviše drastičnom. Međutim, razmišljajući sve više uviđam tu mogućnost. Ne samo kada je reč o emotivnim partnerima, već o svim ljudima koji su mi bliski. Izgleda da me previše snažne emocije prema ljudima opterećuju terajući me da radim upravo suprotno od onoga što osećam. Ponekad, kao da me neka nevidljiva sila nagoni da niskim udarcima, koji mi nisu svojstveni u odnosima sa drugima, povređujem one koje najviše volim. Tako kao da uzvišenim i čistim emocijama suprotstavljam one mračne i negativne u pokušaju izopačene logike moje svesti da stvori ravnotežu, a zapravo neprekidno pravi nesklad. Zbog toga su neki otišli, ostavljajući me da svoj otrov usmeravam ka sebi. Neki ostaju, da s teškom mukom trpe moju nemoć da ih volim onako kako želim. Ali ostajući, oni mi kazuju da je iskrena ljubav jača od sitnih demona koji je grizu iznutra kao i da ja, premda vredna njihove ljubavi, nisam loša već samo bezumno uplašena da ih u svojoj želji da ih sačuvam ne izgubim.

Već viđeno

Oplakati bivšeg sebe
pa krenuti gde nikada nisi bio
umesto istine birati izazove

Zaobići tuđe stope
moliti korake da ne izdaju
pređeni put
do sigurne zone

Izlaz koji nije bekstvo
kukavičluk
niti hrabrost

Prečica za gubljenje dana
dok snaga polako tone

Osmeh već viđenom
spoznaja da ideš u krug
uvek ukleto sam
tražiš razloge nove

Čekajući da te novi krug
što liči na stazu sa ciljem
pozove

Nevidljiva


Ono što očima ne dostižem
otvara zabranjen vidik
više se ne zove san

U ludilu živi
sećanje na nikad
zaborav jedino znam

Gledam ulice i lica daleko
nevidljiva dok u njima spavam

Da zaobiđem sebe pokušavam

Trans

Nas dve
crne glave nad presečenim drvetom
ugljenisanim očima
krijemo prazne vetrove

Igramo ludilom ničijih
ljubavlju podeljenih grama
zanemelih znanja
prećutno protiv skidanja
poslednjeg zaklona srama

Raspuklim svetlom gluve
magijom preziremo
veće od nule

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 506 korisnika na forumu :: 16 registrovanih, 1 sakriven i 489 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 357magnum, A.R.Chafee.Jr., Bubimir, galijot, ladro, miodrag, mnn2, Nik_sloter, Oscar2, Parker, raketaš, taz1cl, Van, vukovi, yrraf, zziko