offline
- mpman
- Mod u pemziji
- Pridružio: 12 Okt 2010
- Poruke: 10910
|
Na aerodromu u Bolonji čekao sam svoj let. Došao sam dva sata ranije, kao što ste mi predložili. Prvo sam pogledao tablu gde je pisao da je prijava za let na šalterima sa brojevima od 9 do 11. Bio sam prvi na redu i neko vreme jedini, međutim za šalterima nije bilo nikoga. Po malo zbunjen, četovao sam s dragom drugaricom iz Malezije koja često leti, te smo oboje polako padali u paniku. Nakon nekih petnaestak minuta, šalterska radnica prolazi kraj mene i dolazi do šaltera gde provodi neko vreme. Idalje stojim sam u redu, tj. sam činim red. Radnica potom odlazi od šaltera i na italijanskom kaže nešto što verujem da je značilo da dolazi za pet minuta. Nakon još malo čekanja, u redu više nisam bio sam, bilo nas je tačno troje  Šalter se otvorio, prišao sam mu, žena je tražila pasoš koji sam dao, a potom je, što nisu činili ovi u Nišu, tražila odštampanu rezervaciju. Nespretno izvadih već pripremljeno sve odštampano što sam mogao odštampati sa sajta. Radnica mi se zahvali na engleskom uz reči: Nemaš pojma koliko mi ovo pomaže! Uze mi kofer, odštampa mi kartu i reče mi da se popnem na prvi sprat gde je Gejt (kapija, valjda) 19. Popnem se gore sa svojim rancem nespretno koristeći tehnologiju 21. veka i neke automate - čuda sveCka. Izvadih laptop i ostale uređaje iz torbe, naravno zaboravih da izvadim mobilni iz džepa, na šta me je pre skeniranja ljubazno opomenula radnica. Prođe sve u najboljem redu i za svega par trenutaka nađoh se u duty free shop-u. Prođoh kroz radnjicu i naiđoh na gejtove. Pasoška kontrola, sve u redu (opet sam bio prvi i jedini u redu za proveru pasoša), udariše pečat i poželeše srećan put. Klimnuh glavom i krenuh da tražim svoj gejt.
Na moje iznenađenje, prostor oko gejta 19 bio je ispunjen ljudima koji su, što će se kasnije ispostaviti, čekali ukrcavanje na let za Kijev. Seo sam na slobodno mesto i uzeo da čitam Majstora i Margaritu, na predlog drugarice. Niotkuda se pojavi jedna žena, njen stariji sin i devojčica koja nije mogla da ima više od tri godine, mada rekao bih da je imala oko dve. Plava kosa i ogromne plave oči. Prvo je dotrčala do mene uzvikujući nešto i smešeći se koliko je mogla. Odgovorih osmehom i uputih upitan pogled majci koja stajala u blizini. Ona na to odgovori na engleskom da devojčica viče: Avion, avion! Devočica nastavi da uzvikuje i da mi se smeši.Onda je majka sela kraj mene, a devojčica je uhvatila njene šake i počela da skakuće po podu, ravno ispred nje. Onda isto to uradi sa njenim bratom, a onda i mene uhvati za ruke i ponovi isto uz onaj karakterističan dečiji smeh. Roditelji su na to odreagovali osmehom. Potom je devojčica isto to ponovila u krug i tri puta sa mnom. Potom razdragano sede na sedište s moje desne strane, i stavi nogu između sedišta koja se zaglavila. Tu je došao njen brat i pomogao joj da izvuče nogu, a onda je ona to opet ponovila, te sam ovog puta ja pomogao. Onda je mirno sela uspravno, smešući mi se. Ispružih dlan, a ona baci kosku (high five), prvo jednom, pa dva puta, pa onda drugom rukom. Onda pozva mamu jedno par puta te se pope na svoje sedište i preko mene pokuša da dođe do majke, kada je otac intervenisao, podigao je i odve negde, pa je, u znak protivljenja počela da plače. Neko vreme nije bila tu, a onda su je roditelji doveli i dali joj nešto da jede uz crtaće.
Ukrcavanje za Kijev je počelo, a oni su se redu pridružili tek pred kraj. Kada su krenuli, devojčica je dotrčala do mene i sela na sedište s moje leve strane. Majka je prišla i probala da je podigne na šta je devojčica prilično burno protestovala. Can she stay?, upitah majku, na šta ona uz osmeh reče: Well, it seems she wants you. Onda mi devojčica reće Pa-pa i ćao uz energično mahanje i veliki osmeh s plavim očima.
|
