|
-Samoća-
Bilo bi mi suvišno da sretnem koga god:
kao reka skrivena smeje se moja samoća
i plavi se nadamnom neba svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sad smeje moja samoća
u dva-tri malena cveta,
sto usput radosna ih pobra.
Suvišno bi mi bilo da sretnem koga god
kad daljina ima snova belu draž
i budi se nadamnom nebeski svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raz
ispod zagrejane magle
i reka u daljini plavi se.
O, kako je dobro sit ljudi i lutanja
posaditi ovde svoja ćutanja
gde radosti, kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.
I našto bi mi da sretnem koga god
kad srce moje cveta u samoci
i kao zvezda treperi nebesni svod.
O, da mi je lepotom neba tako moci
napojiti svaki vode žedni kut
i nad željama mojim imati vlasti;
pa hodati dotle niz beli tudjinski put
dok mi oci zauvek ne zaborave
one sto u dalekom kraju borave
i za kojima cveta u samoći
kao cvet u suncu tuga moje strasti.
I mislim zašto sam ikada srela koga god,
jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam
i vezuje nas samo nebeski svod.
Usamljen je i onaj kome dušu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
očima malo duše u ljudi sto prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama cu otici u smrt.
O, čovek je s čovekom uvek tužno sam,
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tužni vrt.
Desanka Maksimović
|
