|
U potpalublju
Vladimir Arsenijevic
"...Ulica je svetlucala, a negde na njenom drugom kraju, u masi sveta koja se tuda kretala, opazio sam Dejana. Jednorukog Dejana.
“Hej!”, uzviknuo sam, uzbuđen prijatnom logikom činjenice da ga, eto, sasvim slučajno srećem samo dan nakon što smo saznali za Lazarovu smrt. Istina, njih dvojica jedva da su se poznavali, ali su sada, svaki na svoj nesrećan način, pripadali jednom istom neregistrovanom kružoku. Korak kojim se Dejan kretao bio je tako brz da mu je desni rukav, zjapeći prazan (i slobodan, jer on ga nije, kako to obično rade invalidi, priheftao, niti ugurao u već neki od džepova), šibao prolaznike koji su se trudili da umaknu od tog biča. U strahu da ga ponovo ne izgubim u vrevi, uzviknuo sam, glasnije i oštrije nego maločas: “Hej, Dejane! Čekaj!” On se zaustavio naglo, kao rafalom presečen, pa je, vidno bled, zaškiljio ka meni. Prepoznavši me, nasmešio se s olakšanjem, i sačekao da mu se pridružim. Rukovali smo se levim rukama, pretvarajući se da ne činimo ništa neobično. Bilo mi je drago da vidim Dejana kako se smeje na prepoznatljiv način, i zajedno smo se uputili u pravcu Molerove, budući da sam ja svoja posla obavio, dok je on imao neke obaveze negde kod Kalenića. Koračajući pored mene, hrabro je davao sve od sebe ne bi li ostavio utisak osobe sa kojom je sve u savršenom redu, ali nekakve promene – promene, naravno, daleko teže sagledive od nedostatka desne ruke – probijale su tu napornu celodnevnu projekciju, kvareći je. Prvi u nizu kuršlusa desio se kad me je, kao nehajno, ali zapravo nespretno, upitao: “Koga viđaš?” Bilo je to pitanje koje bi lako izrekao neko ko se upravo vratio sa dugog studijskog boravka u inostranstvu ali, naravno, ne i Dejan. Njegovo lice se iskrivilo od nesigurnosti koja ga je gušila, dok je preko usana, pretpostavljam psujući u sebi, prevaljivao jedno tako obično pitanje koje je puka neobičnost naše situacije pretvorila u rogobatno čudovište.
Zbunjen, potresen, uspeo sam da mu ne odgovorim.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Ipak, uskoro potom, pravda je učinila da i na mene dođe red da izjednačim rezultat. Moram da naglasim da je moja namera bila razumna a pitanje delovalo sasvim logično pre nego što me je napustilo, ali ko kaže da i Dejanovo nije tako sjajno zvučalo u njegovoj glavi? Želeo sam, naime, da presečem to obostrano obigravanje oko goruće teme, jer je, mada smo skupa koračali jedva desetak minuta, postalo jasno da nad svakom temom koje se dotaknemo lebdi senka Dejanove izgubljene ruke, koja je unela toliku pometnju u njegov život da se, zbog tih smetnji na vezama, sada razumemo znatno slabije nego inače. “Pa, kako ruka?”, pitao sam ga.
Ono što sam želeo da pitam bilo je, valjda: “Kako bez ruke?”, ali – zbunio sam se, i pitanje mi se narugalo na strahu.
Mada sam, sleđen od neprijatnosti, mogao još samo da zamuckujem pred njim, Dejan se ogrejao mojim lapsusom, nakašljao se i odgovorio, uz mali osmeh: “Pa, vidiš – ništa nije isto. Ono, nije dobro, ali – dobro je, kapiraš. Šta ja znam… Naučio sam da ne stojim ukrivo”, a telo mu se, samo od sebe, ilustrativno smestilo u habitus invalida-početnika. Iako sam se sebi činio kao hirurg kojem je operisano lice maramicom upravo pokupilo graške znoja s veđa, osetio sam kako moja prijateljska ljubav prema Dejanu cveta punim intenzitetom, u sred tog tužnog meseca umiranja.
Budući da smo već prevalili dobru polovinu bulevara, Dejan je još dodatno ubrzao tempo izlaganja svih stvari koje je namerio da mi ispriča.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Prestao je da govori tek kad smo se zaustavili, ispred Molerove. Pažljivo sam ga osmotrio: pored mene, stajala je ličnost iz holivudskog filma o ratnom veteranu, i taj novi Dejan me je fascinirao. Mada je Molerovom daleko najlakše izbiti na Kalenić, nije me iznenadilo što je on radije odabrao da nastavi dalje sam, uz bulevar. Naše oklevanje, pred izvesnošću oproštaja, popunilo je urlikanje crvenog Ikarusa.
“Znaš da je poginuo Lazar?”, rekao sam, kroz tu buku.
“Ko?”, upitao je Dejan, namrštivši se.
“Lazar”, objasnio sam, “Anđelin brat”.
Dejan je slegnuo ramenima, kao da me ponovo ne razume, ali mu je i svejedno. Obliznuo je usne, i odmahnuo glavom. Ali to lice koje sam posmatrao, zadivljen (jer je to bilo lice filmske ličnosti) iskazivalo je divlje, režeće veselje.
“Zaista nećeš na kafu?”, predložio sam mu, siguran, uostalom, da Dejan moj poziv neće prihvatiti. “Anđela spava, mislim, ali bi joj bilo žešće drago da te vidi.”
On se zauzvrat nasmešio i odmahnuo glavom. Nisam izdržao, a da ga ne zagrlim pre rastanka. Duboko sam verovao da se nećemo skoro čuti niti videti. Pa ipak, divio sam se njegovoj hrabrosti, uprkos svemu. Jer nije pokazivao nameru da klone. Bilo mu je loše, ali je balansirao preostalom rukom, i činilo se da će jednom, čak veoma skoro, zaista uhvatiti ravnotežu, pa makar to bilo i preko biznisa seksualnog posredovanja.
Taj nagli izliv privrženosti, Dejan je primio uz blago popuštanje. Nešto je unutar njega krčalo i lomilo se, ali držao sam ga dovoljno dugo, i na kraju me je obuhvatio onom čitavom rukom. Pripravan na celokupan doživljaj, ipak sam se gotovo ugušio u suzama, kad mi je njegov patrljak onako nemoćno zadobovao po ramenu. Bio je to jedan patrljak koji bi itekako znao šta da radi, samo kada bi mu ponovo ukazali šansu da bude ruka. Toliko mi je taj patrljak bio drag u tom času, da bih ga najradije poljubio, iz najčistijeg prijateljstva, kao što se ljubi obraz, samo kada ne bi bilo tako neumesno..."
|
<
