|
Noćas mi san ne dolazi na oči...
Toliko toga imam da ti kažem,
a osećam nedostatak vremena i reči.
Teško mi je, nisi uz mene.
Kako mi smeta što su sve ove planine,
nizije, gradovi, putevi i reke
među nama.
Kada svega toga ne bi bilo,
osetila bih ukus tvojih usana,
toplinu tvog tela ,
nežnost tvog dodira.
Tada bi vreme stalo,
i svi ti trenuci
postali bi večnost,
san bi postao java,
svet bi postao lepše mesto za život.
Strahovi, tuga i bol, prestali bi da postoje.
Koračala bih, sigurnije, sa tobom,
zajedno bismo dotakli i one najsjajnije zvezde...
Samo da si pored mene...
To što si daleko,
nije ni moja ni tvoja krivica,
jednostavno je sudbina...
A sudbina je,
i sam znaš, nepredvidiva...
Ko zna, možda nam se putevi ukrste,
i možda se ostvari sve ovo...
A do tada...
Jedino što preostaje jeste
da čekam...
|
