|
Obicno gresim samo kad pokusam da slsam mozak. Ja sam ne prilagodjen  vucem promisljene poteze i onda ........to nisam ja.
Evo sad pada sneg,ja bleja iz sobe,napolju hladno...Izadjem,prosetam,uhvatim koju pahulju koja je bila sretna dok je padala ka zemlji. Ukrasice neku garnu...ali ne ..pala je na dlan i istopila se.Kakav kraj,a mogla je da ukrasi drvo preko puta moje kuce. Opet boljeje na dlan nego u izgarezi sneg,utaban gumam automobila koji idu na bzolovni benzin,cadjavi dizel i ko zna sta sve jos. Mogla je da padne na moje ruze i da ih ovako ogoljene u zimskom snu bar malo razveseli,ali nije pala je na moj dlan i istopila se ........kao sto se i zivot istopi ko zna kako i gde....zbog cega i koga..da gresim...volim da gresim volim da sanjam ma koliko to znalo da boli...ali bez toga to nisam ja .....
To me je drzalo kada mi je bilo naj teze,uh da,izguralo iz blata,tu u Bogradski mulj i glib,ali se i dalje batrgam,trazim svoj san,volim da sanjam..ne dam mozgu da me u tome sputava. Svi smo mi po malo sanjari,neko manje neko vise,neko uspesno neko ne ali to je to. Bez snova covek nema nista,suplje...
I isao sam da prosetam,prteci sneg,pazeci da ostavim tragove za sobom...ko zna ,mozda ne bi li me neko naso...Ali samo sto sam uspe je da spasem jednu pahulju da ne padne na Beogradski asflat prljavi,ugazen gumam kola.....bar da je na drvo pala.....ili ....na moju ruzu.....
|
