Sećate li se?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sećate li se...


Vraćam se sa posla, dan sasvim običan, dosadan...
Prolazim kroz park a tamo deca sede i gluvare. Proleće je! Pre nekih 20-tak godina mi nismo gluvarili. Igrali smo se, onako sezonski, svako godišnje doba nosilo je svoju igru...

Proleće

Negde u ovo vreme cepali smo klikere. ''Fuljili'' smo se do iznemoglosti. Jedna ''roša'' na utabana 2 kvadrata zemlje i piči! Klikeri staklenci, po neka ''džomba'' od čelika, a glavna faca bio je onaj ko je posedovao porculanca. Ih, porculanski kliker bio je stvar prestiža, teško se nabavljao i još teže održavao u životu. Jedan dobar potez ''džombom'' delio je porculanca na dva dela...
Ratovali smo pivskim čepovima. Kako? Prosto. Na letvu dužine do 1m na vrh smo ukucavali ekser. Za ekser se veže gumica za tegle, jedna, druga, treća, koliko keva da, a na kraju vezana štipaljka. Onda u potragu za pivskim čepovima. Nije bilo prodavnica ko sad, na svakom koraku. Trebalo je naći prodavnicu ispred koje žedne pivopije ispijaju pivo, gde je otvarač zakačen za drvo, a ispod drveta municije kolko hoćeš. Kad skupimo dosta, onda u rat. Nategneš gumicu i zakačiš je štipaljkom, udeneš čep u poslednju gumicu ispred štipaljke, nišaniš na ekser i ožeži...
Jeli smo ringlove ( zelene dženerike ) dok smo mogli da ih jedemo, a onda se gađali. I nikad nikom ništa nije bilo, što zbog jela, što zbog gađanja...

Leto

Negde u to vreme, izgradnja novobeogradskih blokova privodila se kraju. Naša Bežanija zauvek je promenila izgled. Ostao je još jedan mali deo, onako nedirnut, i još postoji... Niske kućerke zamenile su zgrade, tek izgrađene, a oko njih brdo građevinskog otpada. A na tom otpadu - cevke!!! Plastična cev, dužine do 70 cm, al' da bude prava i ne deblja od 10-12 mm. Na nju smo izolir- trakom lepili nišan a nekad i dva ( opet od iste takve cevke ). Mogli ste napraviti i rukohvat, u zavisnosti kolko izolira drpite ćaletu... Od starih sveski i knjiga sekli smo trake 20x5 cm otprilike, i pravili tanke fišeke. Kad napraviš fišek, vrh zabalaviš pljuvačkom ( ako to ne uradiš ''upuva'' se u cevi pa se teško vadi ) staviš u cevku, višak pocepaš. Onda nabiješ jezik u cev i duneš iz sve snage. Ljudi, kako to piči! Prebacivali smo četvorospratnice ko iz šale. Delili smo se u dva tima i ratovali, merili ko dalje dobaci i gađali po neki gradski autobus.
Igrali smo i fudbal. Obično posle neke utakmice izađemo napolje, i onako napaljeni igramo do besvesti. Prava poslastica bio je vikend. U našem komšiluku nalazi se fabrika ''Borac'', koja je svojevremeno imala travnato terenče obeleženo krečom i prave mrežice na golovima. Jedina prepreka bio je portir. Njega smo podmićivali pivom koje smo kupovali od džeparca dobijenog za sladoled. Šta je sladoled u poređenju sa fudbalicom u Borcu... Tu smo igrali iz sve snage, bili Mance, Piksi, Maradona...dok ne popadamo ili dok portiru neponestane piva...
Kad naiđe žega, palili smo na brdo ( današnja Bežanijska kosa ) i tu pravili ''baze''. Baza se pravi od pruća u niskom rastinju ( žbunju ) koga je bilo u izobilju. Tu smo bili Prle i Tihi, dobacivali smo devojčicama koje su igrale lastiš ( njih dve ili više rastegnu lastiš u visini kolena i banđijaju nešto ema-esa-sa... ) i čekali da višnje i grožđe sazri ( ''brdo'' je nekada bilo u vlasništvu meštana koji su obrađivali zemlju, iza njih je ostalo dosta čokota vinove loze, stabala višanja i poneka kruška ).

Jesen

S' jeseni smo igrali 1-2-3. Napravimo stazu na ravnom delu betona ili asvalta. Iznesemo male autiće, i krenemo 1-2-3. Potezom zgrčenog kažiprsta pičneš svoj autić a da ne nagaziš ostrvo, ili izletiš sa staze ( ako se to desi ideš na početak ili boks uz put, u zavisnosti u kom delu si pogrešio ). Pošto smo višnje ''ubili'', kontrolisali smo oće li grožđe skoro. Bilo je sitno ali mnogo slatko, mislim da slađe nikad nisam jeo. Popodne bi igrali ''vije na spas''. Podelimo se u dve grupe, odredimo šta je spas ( obično je bio pesak u parku ) i gde je granica ( cela ''naša'' Bežanija ) i krenemo da se jurimo. Jedna grupa juri drugu, koga uhvate vode ga u ''spas'' a ostali pokušavaju da uhvaćene oslobode. Dotrčiš do uhvaćenog da te čuvar ne vidi, pipneš ga i vikneš ''spas'' i nastavite bežanje...nema otimanja...i tako do večernjih sati kada se ''spas'' zamenjivao sa ''žmurke'', a učestvovala bi i po neka devojčica što bi igru činilo posebno zanimljivom...

Zima

Zime su po pravilu bile sa puno snega. Tu bi naše brdo dolazilo do punog izražaja. Sanke pod mišku i udri. Posle sankanja, red grudvanja, pa klizanja ( bili smo fanatici do te mere da smo uveče ''klizaljke'' zalivali vodom da bi ujutro sa mnogo uspeha, sa što izlizanijim cipelama padali do iznemoglosti ). Poseban gurmanluk bilo je pravljenje ''skijica''.
Trebalo je naći praznu pivsku gajbu i bonsek. Iseče se rukohvat sa jedne i druge strane, potopi u vrelu vodu i krajevi zakrive uz uslov da se ne ošurite, i da matorci pristanu na pomenutu akciju. Onda na brdo i skijanje. Skije tek malo veće od čizme, ničim pričvršćene za nogu, uuuu... kako smo padali...! Bili smo Stenmark, Križaj... Poslastica je bilo igranje fudbala po velikom snegu. Pola sata i trk kući, mokar ko miš, na čaj i večeru. Trk...trk na spavanje do odrastanja...Da bar nisam tako žurio...


I to bi bilo to. Neka mi oproste sve zaboravljene igre koje mi jedna za drugom naviru u sećanje...kada bi ih sve opisao ko zna koliki bi to blog bio...
Gledam tu decu svaki dan, i ponekad ispričam svom detetu kako smo mi rasli, raspirujući svoja sećanja i maštu... i da budem iskren do kraja, baš poželim da se vrati bar jedan dan mog detinjstva...