|
Poslao: 30 Apr 2009 22:12
|
offline
- Brano
- Super građanin
- Pridružio: 26 Dec 2008
- Poruke: 1428
- Gde živiš: Bijeljina
|
Davno sam procitao, ali sad sam slucajno na Wikipediji naisao na tekst o toj knjizi i Markesu.....
Citiram:
Sto godina samoće (šp. ''Cien años de soledad'') je roman kolumbijskog pisca Gabrijel Garsije Markesa, za koji je on nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, 1982 godine, i smatra se remek delom hispanoameričke i svetske literature. Ovo je jedno od najviše prevođenih i najviše čitanih dela španskog jezika.
Ovaj roman prvi put je objavio izdavač Editorijal Sudamerikana (Editorial Sudamericana) u Buenos Airesu, 1967, sa početnim tiražem od 8.000 primeraka; do sada je prodat u više od 30 miliona primeraka i preveden je na 35 jezika.
Roman Sto godina samoće Gabrijel Garsija Markes napisao je u toku 18 meseci između 1965 i 1967 godine u Siudad Meksiku, gradu u koji se preselio sa svojom porodicom iz Kolumbije. Na početnu ideju za stvaranje ovog dela autor je došao tokom jednog putovanja u svoje rodno selo, Arakataka (Aracataca), u Kolumbiji, koje je izveo u društvu sa svojom majkom. U jednoj priči pod nazivom, "Jedan dan posle subote", objavljenoj 1954, pominje se po prvi put Makondo, a većina likova iz ovog dela pojavljuju se takođe u nekim njegovim ranijim pričama i romanima. U početku, on je mislio svoj roman da nazove Kuća, ali se odlučio za naslov "Sto godina samoće" da bi izbegao zabunu i mešanje sa romanom "Velika kuća" (La casa grande) koji je objavio 1954 sa svojim prijateljem, takođe kolumbijskim piscem, Alvarom Samudiom (Alvaro Cepeda Samudio). Prvo izdanje "Sto godina samoće" objavljeno je 5. juna 1967, kod izdavača Sudamerikana iz Buenos Airesa, kome je original ovog romana bio predat preko kurira odvojeno u dva dela.
Knjiga se sastoji iz 20 poglavlja bez naslova, u kojima je ispričana jedna istorija u formi ciklične temporalne (vremenske) strukture, tokom koje se događaji u selu, kao i u familiji Buendia (Buendia), stalno i nanovo ponavljaju, uz mešanje i stapanje fantastike i realnosti. U trima prvim poglavljima ispričan je egzodus grupe familija iz establišmenta sela Makondo, dok radnja od 4. do 16. poglavlja opisuje ekonomski, politički i socijalni razvoj sela, a u završna četiri poglavlja priča se o njegovoj dekadenciji i propadanju.
Vasi utisci, ko je citao?
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 01 Maj 2009 00:35
|
|
Taj roman je bio hit u nekim beogradskim krugovima negde polovinom devedesetih godina, te sam ga nekako u to vreme, po njihovoj preporuci, i pročitala. Čitajući tvoj blog, zastala sam pokušavajući da se setim sadržaja, nekih detalja. Poražena sam činjenicom da ne mogu ama baš ničeg da se setim, sem da se o tom romanu u ono vreme dosta pričalo i pisalo. Ne mogu čak da se setim ni svih svojih utisaka, što znači da sam počela da zaboravljam, a ne da roman nije ostavio pozitivne utiske na mene. Preporučila bih ti da ga pročitaš, nije obiman, sažet je i snažan.
|
|
|
Poslao: 01 Maj 2009 03:26
|
|
Oprostajno pismo G.G. Markesa
Zaljubljen u ljubav
Kad bih imao jedan komadic zivota,
dokazivao bih ljudima koliko grese
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.
Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ja ne bih kazivao sve sta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio ne po onome sto vrede,
vec po onome sto znace,
spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvrenih ociju,
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih druge kad govore,
i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota,
oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu,
ostavljajuci otkrivenim ne samo telo,
vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mrznju na ledu
i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama
jednu Beneditijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu
u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastveni poljubac njihovih latica.
Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prode nijedan jedini dan
a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca
da su mi najblizi
i ziveo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kad misle
da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se
zaljubljuju.
Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa
staroscu
vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Naucio sam da citav svet zeli da zivi
na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreca u nacinu
savladavanja litica.
Shvatio sam da kad tek rodeno dete
stegne svojom malom sakom,
po prvi put, prst svog oca,
da ga je uhvatilo zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo
da gleda drugog odozgo
jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas,
premda mi to nece biti od vece koristi,
jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,
ja cu na zalost poceti da umirem.
|
|
|
Poslao: 01 Maj 2009 10:44
|
|
da, ova pesma mi je bas sad bila potrebna...
delo koje je pomalo zamorno a pomalo istinski odusevljava...
|
|
|
Poslao: 01 Maj 2009 10:49
|
|
nevena, procitao sam ga naravno:)
Nekako mi ne ide u glavu zasto se o ovom remek-delu svetske knjizevnosti u danasnje vreme gotovo i da ne prica.
Matrix, hvala na pesmi, nisam je do sada citao.
|
|
|
Poslao: 01 Maj 2009 10:49
|
|
da, ova pesma mi je bas sad bila potrebna...
delo koje je pomalo zamorno a pomalo istinski odusevljava...
|
|
|
Poslao: 01 Maj 2009 12:04
|
|
Prvi put sam ''Sto godina samoce'' procitala jos u srednjoj skoli, u sklopu redovne lektire; potom, jos nekoliko puta. Volim ovo Markesovo djelo, zato sto je specificno, posebno.. zbog nacina na koji je ispricano, zbog likova koji imaju ista imena..
Moj profesor knjizevnosti u srednjoj skoli je, u jednom trenutku, shvatio da svi iz razreda (i streberi, a i oni koji vrlo rijetko citaju) citamo djelo i dao nam shemu-porodicno stablo Buendia (u kome se iz generacije u generaciju ponavljaju imena Aureliano i Hose Arkadio), kako bismo se lakse snasli. I imalo je efekta.. Na casu lektire na kome smo obradjivali ovo djelo, citav razred je aktivno ucestvovao. Konstruktivna rasprava je trajala i posle zvona koje je oznacilo kraj casa  .
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Maj 2009 09:07
|
|
Haha, i ja sam to skuzila, ali tek posto sam napisala prethodni post i odjavila se sa MC.
Ovo je G. G. Marquez:
|
|
|
|
