Sve nežne reči sveta

Sve nežne reči sveta

offline
  • Pridružio: 05 Maj 2006
  • Poruke: 568

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunda, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za budjenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam,
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dodju oči, i ja vidim tad
i te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dodju oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepova;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković Dis

**************

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći osu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore ljubavi zbog sebe svojih drugih
budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu
zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Branko Miljković

***************************

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimi tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tudji kut, u kom
neće je tvoje nijati dubine.
Al ipak sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka

Rajner Marija Rilke

*******************

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
Zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više

Miloš Crnjanski

************

Na dan njenog venčanja

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit`o sam tri. I ti reče "Hvala!"...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep`o rasu?

Al` ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa podji s Bogom! Još ti mogu reči:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva ...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis`o njoj, k`o ženi,
Nek` mimoidje nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši uvu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kad dodje ono doba
u Kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Velimir Rajić

Dopuna: 18 Sep 2006 14:51

Ćežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svetlosti skromnoj kandila i sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reči iz kojih proleće miriše...

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve, i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu.

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati radi ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
Ostavi dušu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lišće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakić

****************

Pesma ženi

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći viši nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubam svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden,

A ti ne postojiš nit si postojala;
Rodjena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Pesma ljubavi

Svoj jedini život ti živiš u meni;
Da budeš osećaj i san ti se sazda;
Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni -
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oči su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sjaš u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti;
Tvoja ravnodušnost, da može da živi
Gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ideš, ko molitva, od zemlje do svoga.

I ti si načelo većma nego biće...
Noć da blisnu zvezde; zamah pobednika,
Da bude pobeda... Lepotva, otkriće,
Pre nego mom duhu beše reč i slika.

Jovan Dučić

************

Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelasa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavice.
Tu mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje.
S čega se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo jasno da te vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo u radu da te zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojin nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad.

Ivo Andrić

*************

Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag....
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova

Miloš Crnjanski

...Sve će biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava... Zaljubljen

TRAG

Želim:
Da posle snova
Ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
Tugu i svilu belu
I miris blag ...

Puteva zasutih lišćem svelim
Sa jablanova.


MIZERA

Kao oko mrtvaca jednog
Sjaje oko našeg vrta bednog
Fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla med gospe?
Gde si sad ti?

Voliš li još noću ulice,
Kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
U kolima ko u mrtvačkom sanduku
Što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
Bogata i rasejana
Gde smeh vri?
O nemoj da si topla i cvetna,
O ne budi, ne budi sretna
Bar Ti, mi Ti.

O ne voli, ne voli ništa,
Ni knjige, ni pozorišta
Ko učeni.
Kažeš li nekad iznenada
U dobrom društvu još i sada
Na čijoj strani si ti?

O da l se sećaš kako smo išli,
Sve ulice noću obišli
Po kiši?
Sećaš li se noćne su nam tice
I lopovi i bludnice
Bili nevini?

Stid nas beše domova cvetni,
Zarekli smo se ostat nesretni
Bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
A pala ladna sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Miloš Crnjanski

VOLIM TVOJE RUKE

Volim tvoje ruke za igračke
To telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
Što u tvom struku prede i drema.

Kako da nadjem reči detinje
Da ti objasnim šta ljubav znači,
A da ne anim to malo zverinje;
Usnu na kojoj se mrve kolači.

Oskar Davičo

PONEKAD

Ponekad te sretnem
I tada mi biva
Kao mrtvac kad bi
Sreo sebe živa.

Ponekad te sretnem
Tad si bila glavna
Pa ti se osmehnem
Moja srećo davna

Ponekad te sretnem i poželim na čas
Da si ona reka
Da sam onaj alas

Ponekad te sretnem
I stao bih – ali
Strah me na ulici
Da bi zaplakali

Ponekad te sretnem
I nije mi krivo
Što zaboli srce
I duša – sve živo

Ponekad te sretnem
I prodjemo tako
Jedno pored drugog
Reklo bi se lako

Ponekad te sretnem
I baš tako biva
Kao da mrtvac
Sretne sebe živa!

Boro Kapetanović

BESMRTNA PESMA

1.
Ako ti jave: umro sam,
A bio sam ti drag,
Možda će i u tebi
Odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
Mislio šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
U tebi detinjstvo kopni
Brigde...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
U mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
Lepa, al lukava duga.
I živi.

Sasvim živi.
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetac i ptice.
Jer, najzad, sve kratko traje:
Odjednom nasmejani
U ogledalu nekom
Dobiju zborano lice.
Odjednom na ponekom uglu
Vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet,
Dok hodaš,
Sve više ti je uzan
I osmeh sve tiši o tiši
I nekako – iskrivljen.

Zato živi.
Ali sasvim.
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
Stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Ali nikad nisam stajao.
Večno sam išao...
Išao...

Stvarno, da li si katkada
Mislio šta znači umreti?
I gde to nestaje čovek?
Šta ga to zauvek ište?

Nemoj ići na groblja
- ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
I ružno pozorište.
Ti nisi za takve teatre
Gde nema nade i vatre,
Teatre presahlih suza
Gde vlada grobljanski red,
Gde nema svadje i pesme
I nema aplauza

I kraj se zna unapred.

2.

Ako ti jave: umro sam,
Evo šta će to biti.

Hiljadu šarenih riba
Lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
I ja ću za to vreme
Leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka
Koleno,
Ili glava
Može da bude sutra
Koren breze
Il trava?

Da neka malecka tajna
Il neki luckasti strah
Mogu da postanu sutra
Tišina,
Tama
I prah?

Znaš, ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
Ugasiti ni skratiti.
Samo ću, obično tako,
Jedne slučajne zore
Svom nekom dalekom suncu
Zlatnih se očiju vratiti.

Jer ja samo za teatre
Sa mnogo srca i vatre,
Teatre smeha i suza
Gde nikad ne vlada red,
Gde ima i svadje,
I pesme,
I vriske,
I aplauza.

I kraj se ne zna unapred.

3.

Ja sam prelepo živeo,
Jer to sam zaista znao.

Ako ti jave umro sam,
- ne veruj,
to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
Koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
Koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
Da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
Kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
Da ostanem u tebi
Budalast i čudno drag.

Noću, kad gledaš u nebo,
I ti namigneš meni,
Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim
Kad vidiš neku kometu
Da nebo zarumeni,
Upamti: to ja još uvek
Šašav letim i živim.

Miroslav Antić
MOSTARSKE KIŠE

U Mostaru sam voleno neku Svetlanu
Jedne jeseni,
Jao kad bih znao sa kim sada spava,
Ne bi joj glava, ne bi joj glava,
Jao kad bih znao ko je sada ljubi,
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije
Još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si
Balavica,
Sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
Govorio sam joj ti si andjeo, ti si djavo,
Telo ti zdravo što se praviš svetica,
A padale su svu nnoć neke modre kiše
Nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo,
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
Sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako,
Sačuvaj bože,
Da li je volim, tiho me je pitala,
A padale su nad Mostarom neke modre kiše,
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini,
Nije htela il nije smela,
Vrag bi joj znao.

Jesen je, mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna,
Imala je mladež, mladež je imala,
Ne smem da kažem,
Imala je mladež, mali, ljubičast,
Ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
Volim li Rilkea – sve me je pitala,
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva
Zvonile kapi
I noćna pesma tekla tiho niz Donju mahalu,
Ej, Sulejmana othrannila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu,
Njene su usne bile pune ko zrele breskve,
Njene su dojke bile topole ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se
Pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je
Atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
Sve sam joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
Svuda sam je vodio,
U pećine je skrivao, na čardak je nosio,
Pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
Pod Starim mostom Crnjanskog joj govorio,
Što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
Smejala se tako vedro, tako nevino,
Ko prvi ljiljani,
U džamije je vodio, Karadjoz-beg mrtav,
Premrtav
Pod teškim turbetom;
Na grob Šantićev cveće je odnela,
Malo plakala, kao i sve žene,
Svuda je vodio.

Sad je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
Pišem neke pesme,
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više,
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše,
Ona je bila raskođno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini,
Nije htela, il nije smela,
Vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ovo oblačje, ni one krovove,
Bledunjavo sunce – izgladnelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti,
Ni n jenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
Njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
Onu molitvu u kapeli na Bijelom brijegu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
Ni one teške, modre kiše,
O jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
Sve je govorila,
Malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
Govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
Mrava zgaziti,
Smejao sam se – ona je ubica, ti si dete;
Ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
«Oslobodjenja», ni ono groždje polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
One kiše,
Ljubila me je po cele noći, grlila me
I ništa više, majke mi,
Ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet
Bile kiše,
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
Otkuda tamo,
Ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
Ja vi še ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
Imam li devojku,
Da li ikada pomislim na nju, na onu jesen,
Na one kiše,
Ona je i sad, kaže, ista, kune se bogom
Potpuno ista,
Da joj verujem, da se smejem
Davno sam, davno, prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo,
Klela se ne klela,
Mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
Sve sam joj govorio,
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
Čitala po podne,
U kosi joj je bilo zapretano leto, žutilo sunca
Malo mora,
Prve joj noći i koža bila pomalo slana,
Ribe zaspale u njenoj krvi;
Smejali smo se dečacima što skaču
S mosta za cigarete,
Smejali se jer nije leto, a oni skaču –
Baš su deca,
Govorila je: mogu umreti, mogu dobiti
Upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
Mogao sam slobodno misliti o svemu,
Razbistriti Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge bacati oblutke dole, niz stenje,
Mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
Mogao sam umreti onako samu njenom krilu,
Samlji od sviju,
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
U stenu,
Sve sam mogao...
Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne
A hitre,
Igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izadji, eto te pod stenom,
Nisam valjda ćorav,
Nisam ja blesavm, hajde, šta se kkaniš,
Dobićeš batine;
Kad je ona tražila – mogao sam pobeći
U samu reku – našla bi me,
Namiriše me, kaže, odmah,
Pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
Valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
Nosila ga u sobu, vešala o končiće,
Volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.
Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
Veruje li u komunizam, ,da li bi se menjala
Na Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
Ponekad glupo, znam, ja to i te kako;
Pitao sam je da li bi volela malog sina,
Recimo plavog,
Skala je od ushićenja- hoće, hoće,
A onda, najednom, padale je u neke tuge
Ko mrtvo voće;
Ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
Pala sa Jupitera,
Ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš
On
A ne neko drugi,
Taman posla, kao da je o najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
Ti si djavo, ti si andjeo,
Sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rodjeni lažovi,
Vi ste hulje,
Svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom, neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
Jedne jeseni,
Jao, kad bih znao sa kim sada spava,
Ne bi mu glava, ne bi mu glava,
Jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
Jao kad bih znao ko to u meni
Bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac

BARBARA

Sećaš li se Barbara
Padala je kiša neprestana
Nad brestom tog dana
A ti si išla nasmejana
Pokisla ozarena očarana
Pod krupnim kapima kiše
Seti se Barbara –
Sretoh te u ulici Sijama
Smejala si se
I ja sam se smejao
Sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao
A nisi ni ti mene
Sećaš li se toga dana
I ne zaboravi ga
Jedan čovek ispod neke kapije
Zaklonjen
Vikao je tvoje ime
Barbara
A ti si potrčala ka njemu po kiši
Pokisla ozarena očarana
I bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara
Ne ljuti se što ti kažem Ti
Jer Ti kažem svakom koga volim
Pa makar ga samo jednom video u životu
Jer Ti kažem svakom koga volim
Pa čak i ako ga ne poznajem
Sećaš se li Barbara i ne zaboravi nikad
Tu kišu tako blagu i tako srećnu
Na tvome licu srećnom
Nad tim gradom srećnim
Tu kišu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Cesana
Oh Barbara
Velika je svinjarija taj rat
I šta je sa tobom sada
Pod kišom od gvoždja
Vatre čelika i krvi
A onaj koji te je stezao u zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je umro nestao ili je još živ
Oh Barbara
Još uvek kiša pada nad Brestom
Kao što je padala nekad
Ali nije to isto jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše
Užasne i očajne
A nnije ni onaj potom više
Gvoždja čelika krvi
Već prosto kiša iz oblaka
Koji nestaju kao psi
Kao psi koje odnosi
Vodena struja iz Bresta
Da istrune negde daleko
Vrlo daleko od Bresta
Od koga nije ostalo ni šta.

ZA TEBE LJUBAVI

Otišao sam na ptičju pijacu
I kupio ptice
Za tebe
Ljubavi
Otišao sam na cvetnu pijacu
I kupio cveće
Za tebe
Ljubavi
Otišao sam na pijacu gvoždja
I kupio okove
Teške okove
Za tebe
Ljubavi
A onda sam otišao na pijacu roblja
I tražio te
Ali te nisam našao
Ljubavi

Žak Prever

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 710 korisnika na forumu :: 40 registrovanih, 4 sakrivenih i 666 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., bobido, DENIRO, dragon986, elenemste, Fog of War, FOX, Fullback, GrobarRomanticar, indja, janezek67, kovinacc, kulus, KUZMAR, kybonacci, Lieutenant, ljuba, Markoni29, MB120mm, mercedesamg, mige, mikrimaus, milimoj, Miskohd, mushroom, Neutral-M, ninareflex, nuke92, proka89, ruma, sakota79, Simon simonović, Sirius, srbijaiznadsvega, Srki98, Srle993, tmanda323, Vlada1389, vlvl, vukovi