|
Poslao: 01 Feb 2010 18:34
|
offline
- Pridružio: 25 Avg 2008
- Poruke: 740
- Gde živiš: na bezbednom rastojanju od pojedinih
|
'Uh,al,je ovo zamrseno,zar ne''?Poraz,pa jos trijumfalan...bas zbrkano,ali dobro-objasnjivo!
U prvom momentu ,cini se, da su i pobeda i poraz lice i nalicje jedne te iste medalje,i da su jedno drugom neophodni,kako bi imali smisla.
Medjutim,zivot ih stalno demantuje jer i jedni bez drugih cesto opstaju.A,da postoje trijumfalni porazi,istina je !
Antoan de Sent Egziperi...:''Poraz,to je osecanje zamora,nekoherentnosti,dosade'',napisao je ,''a,iznad svega -uzaludnosti.''
(31. jula 1944. godine Antoan de Sent Egziperi, francuski pisac i pilot, vinuo se ka nebu po poslednji put da bi se stopio sa zvezdama koje je toliko voleo. Autor „Malog princa" nestao je isto onako kao što je i živeo: misteriozno, burno, pokušavajući da otkrije „Smisao života" pomoću „Vetra, peska i zvezda".)
http://www.creemaginet.com/sajt/antoan-de-sent-egziperi-biografija
Gotovo svaki trenutak poraza bi se zaista mogao opisati osecanjima,o kojima govori Antoan, sem kad je ''poraz slavan''...
''Vise bih voleo casno da izgubim'',kaze jedan Sofokleov junak,'',nego da dobijem na prevaru''...
Istinu zbori ovaj mucenik,istinu koja i danas, vazi(mada sve manje..ljudi pokusava da sve pretoci u pobedu ,ne birajuci sredstva,makar to nekoga i ''zivota stajalo'')
Covek,ipak,najteza razocaranja dozivljava onda ,kada mu je pobeda bila nadomak ruke, i to jeste zaista,jako mucno stanje,a,narocito u zavisnosti o tezine koju je ''nada'' nosila na svojim plecima...
Znaci,pokusati,a ne uspeti ''za mrvicu'',teze je nego uopste ne pokusavati!(seti te se mnostva primera u vasim zivotima ,jos iz detinjstva...)
Ali u onom momentu kada shvatimo da smo ipak ucestvovali ,razumecemo da postoje razne vrste pobeda ,i da su najupecatljivije bas te, koje su nam izmakle...
Svako od nas u svom dovrsenom ili nedovrsenom karakteru,odslikava ono sto tokom zivota zeli i tezi da bude ,a oplemenjuju ga upravo nasi pokusaji,a ne samo nasi uspesi...
Oni,pa jos i rizici uz njih ,nastaju kao onaj neophodni,i propusteni edukativni stimulans koji su nasi roditelji mozda neznanjem,ili slucajno propustili,a sve u cilju ostvarenja nasih ciljeva i zamisli...
Iz Sofoklove tragedije:''Ako propustis prijateljima,izvojevao si pobedu''!
Mogucnost i nacin da shvatimo ko su nam prijatelji,i da li ih uopste imamo!
Ideja dobrih poraza-oni iz kojih ucimo ili dajemo ili dopustamo boljem da nadjaca-veoma je vazna.
Evo Spinoze:''Oruzje nikada ne moze da nadvlada um,vec samo velikodusnost i ljubav...ako dopustite da vas one nadvladaju,to je velika pobeda sama po sebi,jer je odgovor na ono sto je najbolje.''
Uvideti da je neki argument ispravan i prikloniti mu se,ili razumeti da je tudj cilj pravedan i ukloniti se s puta,takodje je trijumfalan poraz.
Grejling veli da ,poraz uvek predstavlja priliku cak i onda,kao sto se to precesto desava,kada losa ideja nadvlada onu zaista bolju.
U takvim slucajevima zaista je tesko podneti poraz,kao i neuspeh koji se moze pripisati obicnoj kosmickoj nepravdi,kada je coveku uskracena izuzetna prilika zbog nekog nepovratnog udarca koji nema nikakve veze sa njegovim naporima-kao sto su bolest ili gubitak,rat ili ekonomski krah.
Medjutim,nista se ne desava,a da nema neku pouku ili da ne otvara nove puteve ka buducnosti.
Znamo mi,da su najteze lekcije obicno najbolje,mada je potrebna hrabrost da to priznamo!
Postoje ljudi koji zaista tokom svog zivotnog puta prosto lete iz poraza u poraz,ali zaista i tada po nekom Bozijem,ali i kosmickom pravilu, i po pravilu svega sto ''mrda'' na ovoj planeti,po zakonitostima postojanja i egzistencijalnim pravilima ,je nuzno da shvate da se taj ciklus negde i nekada ''mora''prekinuti(zavisi,sta je za koga poraz,sta pobeda...cesta je zbrkanost tih situacija)...
Neophodna je i nuzna prijemcivost , proverena saznanjem, utemeljena misao koja upucuje na to ,da je jedini pravi poraz-dopustiti da nas neuspeh svlada...
A,mi to nikako necemo i ne zelimo..i uvek ono..zavisi sta je za koga poraz...(Imala sam pacijenta koji je dolazio sa pricom da se oseca porazeno jer mu se neka,po redu, peta devojka iz drustva ''nije dala''...mada se potrudio odmah da kompenzuje taj osecaj tvrdnjama o ''donzuanizmu''lane...koji naravno racional.kao pobedu...ne videci na vrhu lestvice ''maticu poraza''njegovog zivotnog puta..i ne videci emocionalnu provaliju nad kojom se nadvio...jer sve do tog momenta ,on je sebe video kao velikog,uspesnog, ''maco decka''...)..
PS...Kazite-vas najveci poraz u zivotu,i vasu najvecu pobedu...kazite,''ako smete''...! 
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 01 Feb 2010 19:10
|
|
Ne postoje porazi i pobede u zivotu već ono što smo iz date situacije naučili i shvatili o sebi i drugome...
Na kraju i pobeda i poraz se javljaju kao -pojave- istovremeno, uvek je neko porazem neko pobedjen, i uvek su produkt neke borbe..
Koliko su obe dobre za kreiranje čovekovog karaktera toliko i nisu..
Znači ne treba poraz shvatati kao isključivo takav niti pobedu kao takvu već ih treba shvatiti kao dešavanje u zivotu iz koga ćemo uvek naučiti nešto i shvatiti..
|
|
|
Poslao: 02 Feb 2010 01:34
|
|
natrix ::Ne postoje porazi i pobede u zivotu već ono što smo iz date situacije naučili i shvatili o sebi i drugome...
Na kraju i pobeda i poraz se javljaju kao -pojave- istovremeno, uvek je neko porazem neko pobedjen, i uvek su produkt neke borbe..
Koliko su obe dobre za kreiranje čovekovog karaktera toliko i nisu..
Znači ne treba poraz shvatati kao isključivo takav niti pobedu kao takvu već ih treba shvatiti kao dešavanje u zivotu iz koga ćemo uvek naučiti nešto i shvatiti..
To sto smo shvatili,kako ti kazes,o sebi ,ili o drugima , moramo nazvati ''pravim'' imenima...
A,inace.postoje ljudi koji nikada ne shvate,bez obzira na losa ili dobra iskustva...dobrim iskustvima samo potkrepljuju vec unapred utvrdjene stavove(sto nekada moze biti pogresno...),a,losa ih nikako ne menjaju...
Postoji pregrst prilika u zivotu,ali svi mi ipak znamo sta je ''poraz,a,sta pobeda '' u datom momentu...(Recimo u nekom sportu...evo ga tenis...na primer...posmatrajmo nese tenisere i kako su reagovali i reguju na poraze,odnosnom pobede...)
Ali,obican covek,danas u savremenom svetu..On je poprilicno ''pao'' na ispitu svega onoga sto mu je pripadalo kao homo-sapiensu,pa mu je i karakter takav...Zato ce on sve(narocito neuspeh..) mnogo teze dozivljavati i cesto mu isti, nece predstavljati stimulans u istrajnosti,vec beg u i onako ucestalu izolovanost i otudjenost koja je sama za sebe tezak poraz...
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Feb 2010 04:52
|
|
Postoje osobe koje obozavaju da se muce u zivotu.Samo kukaju nad sudbinom,iako su patnja i zrtva zapravo njihov cilj.Oni su uvek prevareni,izigrani,povredjeni,osteceni.I stvarno tako jeste.Vuku na sebe nesrecu jer je zele!
Ali,oni imaju slepu mrlju za sebe.Svi drugi su krivci.Prijatelji,snaje,deca,partneri,muzevi,ama svi zivi.To je potpuno isti sindrom kao sa debljinom.Niko nece da prizna kako visak kilograma dolazi,bratac samo od jela,jedino od jela,od viska hrane.Spoljni objektivni uzroci su zanemarljivi.Nego,hajde da se lazemo.Da se ''lekovito''samozavaravamo,a nije lekovito.Naprotiv.
Ne zelite dalje da cujete pricu o nama samima?!J.M....
Ceznete za kicom,osrednjoscu,limunadom,fast fud utehom.Utehom koja ne boli,utoliko sto vas ne obavezuje da se sustinski promenite...''Zivot je ionako tezak ,crn,sumoran,iscrpljujuci,daj mi malo oduska,necu da slusam o svakodnevnici,necu da se promenim,naporno je...'',kao da cujem sta mislite.
Prijatelj vam pruzi nekoliko saveta,izbegne i on nekako da vam kaze cistu istinu,ali je ipak dodirne,ovlas makar...vidi posle nekoliko takvih psiholoskih igara da ne reagujete i pocne sa instant resenjem.Onim po navici,sa ofucanim frazama.
Medjutim,osobama koje obozavaju da se muce nije cilj dobar savet,izlecenje,resenje,njima je cilj da vas otruju losom energijom.Da vas uvuku u koloplet svoje nemoci posto ne mogu ozbiljno da se suoce sa sopstvenim zivotom.Jer,to je njihov glavni problem.Ono sto one oznacavaju kao brdo svojih nedaca su samo posledice straha od zivota,straha od ljubavi i straha od lepog.(ja bih dodala pre svega -straha od smrti...)
Imala sam prijateljicu(J.M.),koja me je punila svojim patnjama.Bila je pravi generator negativne energije.Uvlacila me sve dublje u lavirint neresenih jada.Polako se moj zivot pretvarao u njen.Nudila sam joj izlaze,davala najbolji deo sebe,cistu,vrednosno neprocenjivu pozitivnost.A namesto mojh dragulja vracao mi se mentalni otpad.Bezite od takvih!Njihove sile su usmerene protiv svega zivotnog,protiv vitaliteta.
Pravi su energetski vampiri.Poseduju iskljucivo snagu da prosiruju patnju.
A,nisu ,boga mi,ni zrtve.Prikazuju se samo takvim.Oni se,kao sto rekoh,plase ljubavi.(ma oni se useljavaju i uzimaju duse...ako mogu..ako osete...)
Prava ljubav je aktivna,sveprozimajuca,divna beskrajna,nelimitirana,neprovincijalna u kosmickom smislu.I tako je jednostavna.A mnogima nedostizna.(pitanje je koliko nas je sposobno za ljubav...neverovatno mali broj...mada mi ''sve i svasta'' nazivamo,ljubavlju...)
Ali,i ljubav ima dusu!Ima neki svoj prag tolerancije preko kojega se ne moze.Ne moze izdrzati beskrajna maltretiranja.Svene i osusi se..Svet je pun herbarijuma uvelih ljubavi.(jedino u ljubavi,dusa umire...nema je...nema seljenja...)
Kazu mi neki:''Mnogo su ti akademski ovi ogledi o ljubavi.Apstraktni.Tugaljivi.Daj nesto veselije...''Nije stvar u veselju.Stvar je u trpanju prljavstine pod tepih,ili ponjavu.I u tome da smo se navikli na plitko i povrsno,na lazno.Ne mislim da sve mora biti pateticno duboko:uzvisene misli,svecane recenice,komplikovane metafore.Ali,mora biti istinito i iskreno.Ona je poput sedativa kome je prosao rok upotrebe.
Ne bih mozda ja sve ovo pisala da nemam utisak kako mi,kao ceo narod,spadamo u one koji pazljivo uzgajaju nesrecu.Pretvorili smo se kolektivno u autodestruktivne suicidne bolesnike.Gajimo negativizam,probleme,zlovolju,strah od svega i svacega,patnju,zrtvu,pesimizam,nerad,mrzovolju.Pronalazimo okolo mane svakom i svacemu.Nista ne valja.Ama,ljudi,nije svet oko nas bolestan,nego mi!(i svet i mi...svet malo vise....ma pocelo je vreme vodolije...)
Zar ne vidite da ostadosmo poslednji ,da smo dno dna,(..nismo poslednji...)kukavice koje se boje zivota,ljubavi i buducnosti...
Ali,da bi bilo vise pobeda...za pocetak nabacite osmeh,zavezite svoju kesu za djubre kada je bacate u razdrljen kontejner,recite drugome kad vas pita -kako ste-i neku lepu stvar iz vaseg zivota,pred spavanje nabrojte pozitivne trenutke predhodnog dana....iznenadicete se koliko ih je mnogo!(da..da i izgovorite cuvenu recenicu Scarlet Ohare-Mislicu o tome sutra...!)
|
|
|
Poslao: 03 Feb 2010 05:09
|
|
@Triooooooo...
Citat:Pobjeda i poraz na istoj strani medalje, tačno, samo... otkud nam medalja, čime smo je zaslužili?..
Ma,to su one medalje kojima smo obelezeni od detinjstva jos,da ne kazem (a govorim upravo...)od rodjenja... 
Da li cemo ih pozlatiti vremenom ,ili ne..to sada zavisi od mnogo cega...Iako su stvari u zivotu zaista veoma pomesane ,svako od nas tacno zna, kada dozivi poraz,(kako ga reflektuje spolja,kako se oseca u sebi...) i kada napravi pobedu(velika je razlika u emocionalnom smislu pre svega...) ......Ako nista drugo ,..samo ce mu se kazati...i poraz i pobeda imaju svoju unutrasnju melodiju kojom se oglasavaju u momentu kada se aktiviraju...
|
|
|
Poslao: 03 Feb 2010 14:20
|
|
Napisano: 03 Feb 2010 10:24
"Četrdeset mi je godina. Ružno doba. Čovek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje...” Selimovićev Ahmed Nurudin...nije li ovo vrhunski trijumfalni poraz?
Dopuna: 03 Feb 2010 14:20
A evo još nešto, porazi koji se samo našom imaginacijom pretvaraju u pobjede, iz intervjua Moma Kapora, o lajt motivima za pisanje i po malo o ženama...dakle tu ilustruje da poraz ljudi, a naročito žene nikad ne priznaju, nego u najboljem slučaju ignorišu:
" Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i užasneš se toga (smeh). Te prve neostvarene ljubavi pune tvoje stvaralačke motore. One su gorivo. S tim što se toliko zanesemo, pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile. Najgore su te bivše lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i raskošnu kosu ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba. Druga, koja je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve je u redu dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisci služimo? Mi služimo da sačuvamo njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe. Kaže Stendal, bacite crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je kroz mesec dana i ona je sva u kristalima. On to zove kristalizacija ljubavi. Mi se zaljubljujemo u neke devojke koje su zabunom dobile svoja lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u pravom svetlu. Međutim, nije ni njima, nesretnicama, lako. Vode decu u zabavište, kuvaju, muž odmara bradu i u Gloriji čitaju gde je bio Marko Vidojković i zamišljaju taj život fenomenalnim. A on u stvari – sranje."
|
|
|
Poslao: 03 Feb 2010 22:45
|
|
@Dva lica...
Citat:"Četrdeset mi je godina. Ružno doba. Čovek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje...” Selimovićev Ahmed Nurudin...nije li ovo vrhunski trijumfalni poraz?...
Jaooooo...dva lica,kada je ziveo Ahmed Nurudin..pa tada i jeste tako bilo..mada jos i ranije u istoriji,recimo,sultani su najvise voleli zene od 40 i neke-prve i najglavnije i najvise ih postovali...
Gde nadje Nurudina,mada jeste ,bilo svakako drugacije...i ne znam bas koje su onda godine bile najlepse...  'ne verujem one od 15'...
U vreme nasih majki zena u cetrdesetim je bila vec u godinama,ali danas stvarno nije tako..ja vidjam one i od 50 i neke,koje izgledaju zacudjujuce lepo...i mladalacko....pomerila se ta granica...
E,sad momci,tu je druga prica(ma njih najvise ruzi ''celavost''.).. jaooooooo...''ubice'' me neko,mada je sve vise tako reci srednjoskolaca koji nenamerno gube kosu..!...
Nurudin je valjda imao kose u tim svojim godinama ,ali eto osecao se tako nekako da mu izmice zivot..ali ta prica ima i drugaciji tok zbog svega sto se tamo izdogadjalo...
Hej,divno je Kapor pisao o zenama a i o motivima za pisanje...ali i o sebi cini mi se kroz perspektivu ''lepotica '' u godinama...Samo me zanima sta li on i njemu slicni ,danas ''zabacuju ili prekrstaju... ...
Dva lica..Prava si PUCA......To znaci,zena u naj godinama,jos uvek mlada i lepa,ali vec pomalo zreloscu okicena, mudra i razborita(ok...sa primesama povremenog ''pubertetskog iskakanja''-sto je simpaticno...)...
I jos...ti si verovatno u kategoriji zena -majki:koja voli dete,muza,kucu,posao.Istovremeno mrzis muza,porodicu i profesiju.Nemas vremena da volis sebe.Najgori i najbolji period sopstvenog zivota.
Mislim da nisi jos uvek u onim godinama,kada zaista volis sebe i to po ..prvi put u zivotu.Nisi jos uvek neopoziva vlasnica sopstvene sudbine,ljubavi,slobode...treba jos malo da prodje....
E,jos..to cu kasnije...
|
|
|
Poslao: 04 Feb 2010 05:27
|
|
@Dva lica ...samo...da kazem, da svi znamo, da su najlepse godine bas te, u kojima se upravo nalazimo...
Imati sesnaest je super,dvadeset pet jos bolje,sa 47 si carica ,a u sezdeset cetvrtoj mocni patrijarh...One godine iza tebe su briljantne,a te sto te cekaju savrsene...
i sad opet nesto malo o neizbeznoj ljubavi...
Najveca i najlepsa ljubav je ona u kojoj smo bas sada i ona je neponovljiva...Zajedno sa svim svojim manama i prednostima.. treba u njoj onda uzivati...!
Samo jos nesto o onoj cuvenoj prvoj ....
Prva ljubav je stvarno takva..ona je ekskluzivitet...mada neki misle da postoje bar tri njena izdanja.....Prva iz detinjstva,pa ona iz mladosti,pa u nesto zrelijem dobu...Ima i onih srecnika ,kojima je ta prva ljubav bila ista osoba u sve tri faze...retko ,ali moguce..
E moram ovde o prvoj ljubavi..onako iz,pera J.M....
Ne slazem se bas potpuno sa ovim sto cu napisati..ali ima istine ...
Prve ljubavi u ranom detinjstvu su najverovatnije najjace.One su bezgranicno duboke i velike,tolike, da ih kasnije u zivotu nikada vise ne mozemo dosegnuti.Beskompromisne su posto ne postoje losa iskustva koja zamagljuju,usporavaju,kalkulisu.Cedne su iz istih razloga.Ne postoji nista pre, ni posle.
A,one su -hormonske.Zato su najcesce teske,protivurecne,ambivalentno strasne,zbunjene,obicno nesrecne,vecno se pamte jer su olujno burne,jer su svesno prve.Dok se desavaju, nemaju takvu vrednost kao u kasnijem secanju kad poprime obris velikog bogatstva.
Prve ljubavi ne prolaze...vecne su... 
E,sada...gde smo...
Samo da kazem da najveca laz,gotovo sahrana zivota je stav da se samo u mladosti voli i da posle ljubavi nema.Mozda nema te hormonske groznice mladosti,ali ljubavi svakako ima.Uostalom svako se sahranjuje kada hoce...
Kada u vestima pocnu da nabrajaju oluje,poplave,rast cena,akcije terorista,mozemo saosecati sa zrtvama,ali to nije nas zivot...
Nisu vesti Zivot...Nasa ljubav je Zivot.
A,prve ljubavi su ikone u zivotnom spomenaru,ma kakve da su bile...
|
|
|
Poslao: 04 Feb 2010 08:38
|
|
danka- ::
Jaooooo...dva lica,kada je ziveo Ahmed Nurudin..pa tada i jeste tako bilo..mada jos i ranije u istoriji,recimo,sultani su najvise voleli zene od 40 i neke-prve i najglavnije i najvise ih postovali...
Gde nadje Nurudina,mada jeste ,bilo svakako drugacije...i ne znam bas koje su onda godine bile najlepse... 'ne verujem one od 15'...
U vreme nasih majki zena u cetrdesetim je bila vec u godinama,ali danas stvarno nije tako..ja vidjam one i od 50 i neke,koje izgledaju zacudjujuce lepo...i mladalacko....pomerila se ta granica......
citirala sam univerzalnu misao, čini mi se...pazi, može se sjajno izgledati u ovim godinama, mogu biti poželjni i žene i muškarci od svojih 40 i sultanima i kraljicama, ali ja govorim o tome kako se na toj nekoj prekretnici čovjek osjeća, zaista, ako je iskren prema sebi...imam želja, recimo, voljela bih da upišem medicinu . Jesam li stara za to, jesam  Ti kažeš dolje, Nurudin je imao kose... ja mislim da to nema veze sa izgledom, mislim da je to biološki tako...pauza pred drugo poluvrijeme...ali granice se pomjeraju, složiću se sa tobom, ali ima i nenormalnih primjera da žene postaju majke u pedesetoj...neprirodno, skroz.
danka- ::
Hej,divno je Kapor pisao o zenama a i o motivima za pisanje...ali i o sebi cini mi se kroz perspektivu ''lepotica '' u godinama...Samo me zanima sta li on i njemu slicni ,danas ''zabacuju ili prekrstaju... ......
zavisi šta ko ima, da zabaci ili prekrsti, ali sjajan si otklon napravila, nekako kao da se od žena očekuje da nikad ne ostare, a vječiti mladići prorijeđene kose već u tridesetim i sa salcem na stomaku, oni mogu da postavljaju estetske standarde 
danka- ::
Dva lica..Prava si PUCA......To znaci,zena u naj godinama,jos uvek mlada i lepa,ali vec pomalo zreloscu okicena, mudra i razborita(ok...sa primesama povremenog ''pubertetskog iskakanja''-sto je simpaticno...)...
I jos...ti si verovatno u kategoriji zena -majki:koja voli dete,muza,kucu,posao.Istovremeno mrzis muza,porodicu i profesiju.Nemas vremena da volis sebe.Najgori i najbolji period sopstvenog zivota....
Viš' kako se isplati biti iskren, pa dobiješ stručno mišljenje, koje je zaista tačno...mrzim i volim, volim i mrzim i tako sve u krug...ali, jedno je tu presudno, za ovaj miks love&hate...a to je, da se ja u svakoj sredini, bilo porodičnoj ili društvenoj ili poslovnoj, prije ili kasnije nađem u ulozi oslonca...e to me zamara, taj osjećaj da me prepoznaju kao korisnu, stabilnu i moja želja da održim taj imidž, i ne samo imidž, zaista volim da pružim sve što se od mene očekuje, to me prije ili kasnije natjera da mrzim to što jesam i to što radim, ali najgore je što ne možeš da izađeš iz toga, osjećam se kao noga od stola, ako odšetam da odmorim, sto će pasti...(ili neće, ko zna, ali ja imam taj osjećaj i ostajem u svakoj igri do kraja, čak i kad mi sve dosadi) i ne znam da li je to moj poraz ili pobjeda, trijumfalnog nema u tome ništa 
Zbog toga imam sve više loših dana
P.S. hvala za "PUCA" bila bi 100% u pravu da si izmijenila samo jedno slovo "BUCA"
|
|
