"...U vodi početka, u vodi zaborava ..."

"...U vodi početka, u vodi zaborava ..."

offline
  • Pridružio: 02 Mar 2005
  • Poruke: 901

"Amarkord ili o Petru
dodirujem te, slatka neizvjesnosti,
naš susret je savršeno isplaniram čudnom voljom dobrih ljudi…


Govorili smo o Mjesecu i njegovoj baki, o Branku Ćopiću, Indoneziji, nuklearnim probama, o kanibalizmu, o Australiji i Kanadi, o tai-čiju, kung-fuu, jogi, o Sarajevu i Banja-Luci, o Nišu i Beogradu, o odlascima, ovo je treći grad od koga se opraštam, i njemu; svaki grad te nečemu nauči…

a šta ćeš sad, gdje ćeš…

Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja. Svejedno, lepo je nemati plan..
Ma nije to ništa, to je moja oluja u šolji čaja, baš ništa strašno…
Hrabra sam, kažem... prestravljena sam, ćutim…mi smo došljaci u gradu spavača, mi smo sanjari…radije ću da budem prvi polen koji će vetar da raznese, nego večito korenom vezan za tlo…

ne znam otkud on to ume,uvek izgovori pravu stvar, odakle zna, odakle zna
čekala sam večnost da mi neko kaže lepu reč…

on je usmeni pripovedač

Bez prepravljanja, prekrajanja, njegovo pripovedanje bez logičkog sleda ima određeni smisao i nevidljivu nit, beskrajna priča teče, bez obzira na slušaoce, on govori, preliva; nosi živu reč, hranljiviju nego pisana

Slušam…
Oboje nosimo priču
Samo drugačiji tok
Moja je podzemna, hirovita ponornica, noćna, sa virovima, presušivanjima i poplavama
Njegova je brza, planinska, grgoljiva i šumna, nezaustavljiva
i uopšte, pričamo uvek, o svemu i svačemu, besmislice:
Prolazimo pored državne radnje sa zavesama u Novosadskog Sajma, stajemo i razgledamo neke heklane stvari u izlogu, za kuću i pokućstvo
razvijamo priču o onome ko je izmislio hekleraj i hekler:
Jermenin koji drži radnju sa kolonijalnom robom, ne,
Georg Hekler, Nemac, je izumitelj heklera, on je zloupotrebio plemenito otkriće gospođe Hekler, njegove tetke, koja je želela da ubrza proces heklanja, on je zli rođak koji je to iskoristio pre nego što je ona stigla da ga upotrebi i patentira…

Izložba povešanih zavesa, na osnovu kojih zaključujemo kakvi ljudi ih drže u svojim kućama, njihov karakter na osnovu njihovih zavesa…

Zavesa za klub vojske, planinsku kućicu, za mladi bračni par sa detetom, za bordel, za dečaka koji stalno krišom povlači nit iz zavese vrhom patent olovke, e, ovakve ima moja tetka; i za tihe čiste kuće gde roditelji dobro vaspitavaju svoju decu…

I tako stojimo usred zime u pola noći ispred neke smešne prodavnice koja je odavno zatvorena, a mi i ne želimo da kupimo zavese, ne, mi pričamo i pričamo...

i onda,
poljubio me je…
s njim je sve kao prvi put
i kao poslednji
kao da se tek upoznajemo i oduvek znamo
stali smo ispred zgrade, pokušavala sam da kažem laku noć, da se izmigoljim, bila sam umorna od plača, od pakovanja stvari, od opraštanja, jutros sam dobila, smrzli smo se šetajući, sve je bolelo, u slepoočnicama, u nogama, kičmi; ali opet sam želela da budem tu, sa njim, SADA, želela sam da mogu to Sada da produžavam do beskonačnosti.
Već smo počeli da cupkamo od hladnoće, decembarrrr, brrrr, kako su ti hladne ruke… drži mi ruke, greje me dahom, oh, da je ovo bar san, pa da se nasmejem ujutru, da mi ulepša dan, ali sa ovakvom stvarnošću sam potpuno nespretna, zatečena, ne znam šta s njom, pojavljuje se niotkuda, neočekivano…oh… drhtim od zime i od ovog neočekivanog buđenja, ušuškavam se u njegovim lepim rečima… Ovo je proleće… Ovo je dovoljno…

Ovo malo lepog, koje dobijamo, unapred znajući da neće trajati…
Hajdemo gore, hajde da popijemo čaj…

hmmm, ovo mi je već poznato, ne, ne, stvarno, ti MORAŠ da ideš, molim te, odlazi… lepo sam mu rekla,

ali, saamo maalooo…samo malo, evo samo ću da sjedim i da šutim… i, i da te mazim po kosi…

počinjem da ga udaram, ovo se ponavlja, uvek to kažeš, više ti ne verujem, ništa ti ne verujem, on se kao brani, i pokazuje mi kako da namestim pesnicu, a ovako u kung-fuu tigar napada zmiju…i počinje da reži i da me obilazi kao zver koja vreba, dlan mu postaje preteća šapa sa kandžama, ja se smejem, zavijem i ričem kao lav, oči nam zlokobno sjaje i čekamo ko će prvi da skoči, grrrrr, ti si divljak ti si zver, vičem, panter koji se pretvara u tigra, tigar u majmuna, majmun u vuka, vuk u psa, pas u mače u mom krilu koje prede i drema…

Treba umeti sa svakom od životinja…
ponekad se zamisli kao riba, ućuti, sa ribom ne mogu ništa, samo je pustim, riba prolazi, neokrznjeno, leluja kroz prostor…

a onda postaje zmija i veštim i brzim pokretom dolazi do moje kože, klizi, hladno i glatko, borim se, otimam…ja se ne borim, ja savladavam… šapuće zmija…

ne, ovo nije borba, ovo je naša mala igra, preludium, iako se pravimo da ne znamo kako će se završiti, kao na predstavi odigranoj više puta počinjemo da improvizujemo, ja sam čedna devojčica, zarobljena princeza, mnogo puta moram da izgovorim ne, pre jednog da, on je razbojnik, ratnik, osvajač, vitez, Romeo… on je muškarac, ja sam žena… on to mene uči snazi i slabosti…
Obmotan oko mene, onemogućuje mi svaki pokret, podležem pod snagom stiska i otrova, pristajem da budem plen jedne zmije…

Veliki uzdah

Ulazimo u lift, kao u čekaonicu, predvorje strasti. To ustvari nije lift, to je bešumna nosiljka, naš budoar obložen mahagonijem i metalom, sa ogledalom i škiljavim osvetljenjem, tu raspaljujemo blizinu i dah promenom visine, uživanjem u riziku.

Ogledamo se. Ja ponekad napravim taj glupi riblji izraz, otvara i zatvara usta oponašajući ribu. Haha, a ja nekad ličim na lava, rrrrraaauuurrrrrrrr… i grabim ribu svojim čeljustima…

Želimo da neko uđe, pritiskamo dugmiće i igramo se straha, a ustvari se ne bojimo, ovde skidamo sve neverice, neodlučnosti, ostavljamo oružje koje smo poneli, trikove i rekvizite, sav suvišni prtljag, ostavljamo ispred vrata…

Uzimamo naše ruke, naše noge, naše usne i noseve, uši i kose, naše oči i zamagljene poglede, naše reči i buncanja …

Moja soba je sada potpuno prazna, odnesene gotovo sve stvari osim bambusa u čaši i reprodukcije anđela na zidu; u mojoj sobi nikad nije ni bilo zavesa. Samo roletne koje su u određeno doba godine u određeno doba dana, (bilo je to, obično rano izjutra, kad se sunce penjalo ka svom zenitu) pružale neverovatan ugođaj, kao sunčana disko kugla, zraci su upadali u moju sobu, oblikovani rupicama roletni, i kao jata riba prolazile mojim zidovima, preko predmeta, kompjutera i radnog stola, stolica, knjiga, frižidera, kreveta, preko posteljine na krevetu, preko moga snenog lica, ruku, preko stomaka, butina, listova, pa nastavljale neznano kuda, vođene sunčanom strujom na mrešćenje u neke druge svetlosti; da, kao i ribe u moru, i ove svetlosne, imale su svoj period za razmnožavanje. I zavisno od kosine ugla pod kojim bi svetlost padala, dobijale bi različite oblike, od diskova do izduženih pastrmki, kao u crtanom Tražeći Nema - sjajnih bljeskajućih pastrmki koje bi se formirale u oblik, upitnik, strelicu. I u ta jutra, prisećala bih se nekih emisija o podvodnom svetu, o životu riba. A bilo je kao da sam se budila u najčudesnijem ribnjaku. One bi kružile oko mene kao oko nekog nepoznatog bića zalutalog u njihove dubine, zaspalog, dodirnuli bi se naši svetovi, sve bi trajalo kratko, najviše po časa, i ta svetlost koja se ovde kaleidoskopski razlomila, u parčad, u stakliće, u ribice, bila je progutana jednom velikom ribom koja se zove dnevna svetlost, koja bi ispunila moju sobu…
Sviđalo mi se to što nemam zavese, mašinu za veš i televizor, odgovarao mi je taj privremeni način života, studentski, to što se nisam skrasila; nije bio dom taj stan, i nije imao identitet, uostalom, ja i nemam dom, možda, kad bih imala zavese…
…On ulazi u mene, najdublju mene, on ume da uđe, on sme, sada kada sam najranjivija, zidovi sami padaju pred njim, tvrđava se predaje, ja sam tu, ja , to sam ja , otvaram se, potpuno se prepuštam, njemu i osećaju, i nije važno sta će biti sutra, ništa nije važno…

Bili smo u toj ničijoj sobi
Opkoljeni zidovima zvukovima
Otvaram se kao školjka
Kao cvet
Otvaram se
Dovoljno je da pomisli
Da poželi
Pred njim sam.
On zna moje najtajnije misli
Uplovljava u moju dubinu
Kao moreplovac koji poznaje dobro
Sve uvale ovog zaliva
Zna moju krv
I njenu ćud
Prihvata meuzima za ruke
I zaranja kao u okean
Upijam ga svojim telom kao hlebom svojim ostrvima koralnim sprudovima
Svojim porama i ponornicama
Mi smo jedno
Za tren
Mi smo srećni
Zaštićeni kao plod u stomaku
U vodi početka, u vodi zaborava
Prolazim kroz njega i njegovim očima
Vraćam se sebi, preobražena
Stvaramo Krug.
Ponovo se radjamokroz ljubav
Postajemo oslobođeni
Iscrpljeni ležimo na podu prazne sobe
Na obali posle brodoloma
Hladno je. Kolena mi drhte.
Odeća je svuda okolo
A taj čarobni trenutak sadašnjosti
je na pravom mestu
Sa nama
U našim rukama
Između nas
Trenutak
Biser
Koji nastaje iz tople školjke naših tela
Iz ovih ljuski
Odlažemo otvaranje
Čekamo
Da sazri
Od krvi
Od daha
Od sokova
I pogleda
Od dodira
I mesečine koja kaplje
Sa naših kapaka
Iz usana
Kroz prste
Obmotavamo ga
Tankim nitima srebra i sedefa
Oblikujemo
…On je još spavao.
Uzela sam ranac. Ostavila ključeve. Otišla iz grada.
Negde, kod nekih uličnih trgovaca knjigama slučajno otvorim jednu:
”...U jednom životu, tako, živimo mnoga vremena,
koja neupućeni tumače kao trenutke...”

Dragana Nikolic'


o selidbama...spavachima...rechima&pripovedanjima...bubicama... hirovima (nashim i tudjim)...o igri...zavesama i jednom nachinu vidjenja Stvari... mozhda josh neko pronadje ovde neshto Svoje ili o Sebi...

iliti shta sve bude kad trazhish studiju Laze Kosticca... Mr. Green da, ima neko ko to chita...a ovi slepci u biblioteci imaju tri primerka i to fale strane... Mad ... pa trazhish jedno, a naidjesh na neshto deseto... i to bash ovih dana...a zashto? Sluchajnost(i)?: khm khm... Very Happy da ne bih plakala... Mr. Green i...Zashto chitamo to shto chitamo bash Onda kad chitamo?

habent sua fata libelli

Citat:Duhovi grada
Have a pleasent journey...
(suveniri)

Dan kao stvoren za promenu, za neočekivano.
Nešto me je gonilo u grad, u ulice, u lice grada. Prođem, primetim nešto, pa se vraćam. Vidim scene. Vidim sve u fotografijama. Sve pored čega prođem je fotografija. Može biti. Razdire me uzbuđenje. Toliko da srce užasno jako lupa. Goni na lutanje. Negde sam krenula. Noge vode drugde. Osećam nešto. Samo osećam. Desiće se. Ne smem da propustim. Krećem za impresijama

Prepodne sam videla dobru izložbu jednog francuskog fotografa. Spavači.
Nikad toliko neobičnih stvari u jednom danu. Naizgled skrivenih. Ali danas je sve bilo otkriveno. Na dlanu. U svoj lepoti i prostoti.
Obožavam one pasaže u Jevrejskoj ulici.
One otvorene, i one iza ogromnih drvenih kapija.
One zavučene i nevidljive, utihnule u neko svoje vreme. Sa atmosferom sličnom onoj u kome Vermerova vezilja zadubljeno i večito ubada iglu u komad tkanine, u nemom i čistom holandskom enterijeru. Tajanstvena dokolica i blažena dosada gradskih soba. Pauze između časova muzike ili časova nemačkog i ručka. Bez gostiju. Neki dani kada vreme mili, neosetno, dani kada primećujemo nove bore na licu i naslage oko stomaka, podmukle bolesti neopaženo napreduju. Tiho osvajanje vremena. Čedno doba. Prepodneva, doručci za stolićem od mahagonija, zveckanje pribora za jelo, viljuške o ljusku jajeta; kućni ogrtači, šuštanja haljina, sklopljeni dlanovi, tihi domovi, svakodnevni poslovi, proticanje dana, pomirenost stvari.

Prožima nekakvo ludačko uzbuđenje. Jedan potpuno drugačiji, skriveni svet. Duboko u samom srcu grada.

Uznemiruje me taj njihov mir, ta tišina i nepokretnost,zapuštena, tesna dvorišta, isprepletena žicama za veš, mali stanovi sa memljivim zidovima i tesnim hodnicima, nepoznati i zbunjujući mirisi koji podsećaju na nešto davno zaboravljeno, koji pričaju i zaogrnjuju i šapuću, nečije prošlosti izbijaju iz zidova i vazduha, čudna strujanja; sklepana stepeništa i sićušne zanatske radnje, krojači, voskari; pozamanterije gde možete naći svakakve trake i vrpce i dugmad, i zakrpe za kolena i laktove, divota jedna od malih stvari, čipki i satena, konca i vunica; fotokopirnice i radnje za prodaju venčanica,

tašneri i mašneri; to su starinske šivaće mašine, to su porodični nasleđeni poslovi, to su mali izlozi sa leptir-mašnama i čipkanim rukavicama, to su kutije sa iglama, zihernadlama, rajsferšlusima, ogromnim gvozdenim makazama...

starinski nameštaj, gobleni, reprodukcije, portreti u tamnoj gami, potamnele slike, teške zavese, staklene vitrine, stolovi za pisanje, svećnjaci, biljke, fotografije, glomazni lusteri i visoki plafoni.

Ušla sam u zgradu Jevrejske opštine. Prvi put. Bilo me je strah. Mnogo. Išla sam uprkos, u susret. Fotografisala, kao da nešto kradem. I ta zelena, masna i teška farba na fasadi i unutar zgrade, zelena, koje nema, ona zelena koja je upila strah, i sad njime emanira ispod novih slojeva. I opijao me. Vukao. Moj strah koji se mešao sa strahom tog mesta. I neka grozna jeza, jeza koja podilazi do kostiju, poput vrtloga.

Pored jevrejske opštine je Sinagoga, godinama već koncertna dvorana.

Jak i nepogrešiv osećaj. Energije prostora. Uzbuđenje pred arhitekturom.

Dan koga se sećam.
Taj dan je danas.
Živim danas i živim sebe unapred i živim svoje sećanje.
Živim sebe u krugu i
Znam.
Prodiranje u sebe i pronalaženje sebe budućeg i sebe prošlog, celog sebe, budnog i uspavanog.

Imala sam opet taj osećaj Sumatre. Onaj Crnjanskijevski osećaj sveta i svega u njemu.

Ljudi koji spavaju na ulicama u Kubi, Kini, Beogradu, Kuala Lumpuru, širom sveta, Tako živi i tako neprisutni. Prosjaci na klupama, ljudi zaspali na palubi, na verandi, iza tezgi, dignuvši kaubojke na sto, deca u majčinom naručju, na podu, na travi, betonu. Gle, čovek zaspao posle karnevala, polugo, pijan i veseo negde u Havani, a isto tako spavaju bakice premorene od šetanja po Tiljerijama u Parizu, ili čistač ulica dremnuo usred Knez-Mihajlove.
Svi spavaju.

Zajedno, u svetu, u jednoj galeriji u Pašićevoj ulici u Novom Sadu.

Prođimo tiho, da ih ne probudimo...
Ovo je grad spavača, rekao si mi jednom, ali to je bilo mnogo kasnije...
Tada sam odlazila
A sada, još uvek sam tu
Čini mi se da se najviše zaljubljujem u gradove
Grad je to težište oko koga se okreću sve uspomene, svi dragi ljudi,
Kao oko Ciganina koji pokreće motor na ringišpilu.
Ta zaštićenost boravka na jednom mestu
Taj opisan krug. Opasujem zamišljenim koracima napamet, prebrojavam:
stare kuće, pijace, trgovi, mesečarenja po ulicama, tvrđava, zaljubljena noćna tumaranja, poljupci, uzdasi povešani po nekim kapijama, ogradama, pločnicima, stubovima, prozorima, drveni rolovi, reljefi i skulpture po fasadama, mermer, voda, labudovi, vazduh, terase, roletne, svetlo, svetlo...

Čamci, brodovi, vetar, ples taxiji, bulevari, drvoredi...utkano i ostavljeno. Penelopa u meni uporno veze i rasparava. Ona želi da ostane. Ona želi da konačno dođeš.

Paganska duša. Odiseja.
Eterična misao.
Nož za otvaranje pisama sa drškom od hrastovine. Rezanje hartije.
Oprane ruke.
Umiveno lice.
Otečene oči.

Ćutim

Grizem usne do bola. Do krvi.

U nekom bifeu u Futoškoj, oko tri popodne, neki čovek je tako zadremao na stolici, istog dana.

Duh grada. Poverio mi se.
Pomalo melanholičan i kao da žali zbog nečeg, duboko...

Onako kao što tiho žale neki, u sebi
Nosi neku tugu odnekud blisku
U sumornim danima, bez sunca...

Gospode, kako se ovde brzo smrkava...

Dragana Nikolic'

Wink .. као да је промена-брже корачати,улицом.да иза угла (погледа) вреба неочекивано.
дагеротипија `место фотографије,због старине (у нашим мислима).као да вода почетка тече кнез михајловом,ил` неком другом улицом.као да заборав ...... плете вртове (као некад` вавилонске...........).гони на лутанје.ноге саме ходе,мисли ... само осећам.десиће се.
у народном музеју,(ни не требам ући,осећам –гледају: модиљани,ван гог,бонар ....спавачи.неме поезије ока.на длану сна,а сан је за свест оно што је тежина за тело.у свој својој лепоти и простоти.(не осврћем се,знам,да ме прате неке чудне мисли,баш је ово неки чудан град – вода је до колена,не примећујем.заборав је већ (прекрио,као прамен њене косе,само лице дана данашњег,убескрајеног)...)
река људи мили,неосетно.тихо освајање времена.преподнева,склопљени дланови,тихи домови,свакодневни послови,протицање дана,помиреност ствари.
и тај црњански!!под мишком, „књига о“ ... баш ми враћена јуче,а већ данас у друге руке,у друге мисли,други сан.ал` шта је време,но хартија,палимпсет испресавијан,нахерен измаглицом са-знања... шта је књига-до раскорак мисли,уоквирених,позлаћених,данима не-обичног темпа и осамнаестокаратног о-чарања(заспао сам над отвореном књигом.окована свест у златном издању),штампана тицајем лепета крила птица,што одсутне су миром,том тишином (послушај тишину,то пролази време). –фотографисати душе пролазника,крадом.један ме баш зачуђено погледао,као да је знао............
јак и непогрешив осећај.архитектура узбуђења.простора енергија.опет ме суматра има.убиквитет.
баш поред галерије петра добровића (..и добровић мртви и јан мајен и трешње у кини,финистере и њен стас и помислимо како су тихи,снежни врхови урала... само то више нисмо ми,већ..),к калемегдану.—фићир-бејир,тако су га турци звали-брег за размишљање.
на кафу,пелинковац.утом,стиже и она.пољубац.два ока,два бескраја.жубор трепавица.треперење обрва.град разастире своје дугопрсте сене,обавија нас.наискап,први гутљај вечери.
кратка шетња,поглед на ушће,саве у 36 земаљску и четврту рајску реку (ту је и историја дошетала до нас.ушће се први пут спомиње у спису аполонија рођанина у трећем веку п. н. е.аргонаути су допловили лађом –арго- (која је постала симбол трајности у пролазном.лађа арго је вековима била изложена на тргу у коринту.само је мењана дрвена грађа.тако да је изглед остајао увек исти.) до ушћа.
кратка одисеја,од десетак минута до скадарлије.(вода хоће да заборави овај дан.постајем равнодушан,посматрам све изнутра.тату,ружа на грудима.тату,јако добар тату...)
....с бескрајем наврх прстију,још увек трагам за златним руном,опет сам сањао,ватру,дим,и челик.. и понекад назрем да сви спавају.
те тихо мислимо,да их не пробудимо.и тај круг,од града,који ћемо ходајући потпетицама,разбити тихо,најтише.описујемо корацима уназад-до саме воде почетка,до самог заборава.тамо негде наврх трепавица.
аганске мистерије,церере и бахуса.
антиодисеја.
лице што је очи.

у данима кад је сунце.мало ближе,светлије мало .мало више округло.
...обрех се на новобеоградској страни (мост су зацело птице одлетеле,нема га).ни не приметих да сам по води ходао ................................
Smile

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 823 korisnika na forumu :: 36 registrovanih, 7 sakrivenih i 780 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Rade, A.R.Chafee.Jr., bankulen, darcaud, Djokkinen, esx66, gasha, havoc995, HrcAk47, kovinacc, krlebgd77, liman, majorgaspar, mane123, milenko crazy north, miodrag, Misirac, Mixelotti, mk, mrmr, nebkv, Niske, novator, raskoljnikov, royst33, sakota79, shone34, SOVO515, su27, Toni, vasa.93, vathra, Vlad000, Vlada1389, vlvl, |_MeD_|