offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
"Amarkord ili o Petru
dodirujem te, slatka neizvjesnosti,
naš susret je savršeno isplaniram čudnom voljom dobrih ljudi…
Govorili smo o Mjesecu i njegovoj baki, o Branku Ćopiću, Indoneziji, nuklearnim probama, o kanibalizmu, o Australiji i Kanadi, o tai-čiju, kung-fuu, jogi, o Sarajevu i Banja-Luci, o Nišu i Beogradu, o odlascima, ovo je treći grad od koga se opraštam, i njemu; svaki grad te nečemu nauči…
a šta ćeš sad, gdje ćeš…
Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja. Svejedno, lepo je nemati plan..
Ma nije to ništa, to je moja oluja u šolji čaja, baš ništa strašno…
Hrabra sam, kažem... prestravljena sam, ćutim…mi smo došljaci u gradu spavača, mi smo sanjari…radije ću da budem prvi polen koji će vetar da raznese, nego večito korenom vezan za tlo…
ne znam otkud on to ume,uvek izgovori pravu stvar, odakle zna, odakle zna
čekala sam večnost da mi neko kaže lepu reč…
on je usmeni pripovedač
Bez prepravljanja, prekrajanja, njegovo pripovedanje bez logičkog sleda ima određeni smisao i nevidljivu nit, beskrajna priča teče, bez obzira na slušaoce, on govori, preliva; nosi živu reč, hranljiviju nego pisana
Slušam…
Oboje nosimo priču
Samo drugačiji tok
Moja je podzemna, hirovita ponornica, noćna, sa virovima, presušivanjima i poplavama
Njegova je brza, planinska, grgoljiva i šumna, nezaustavljiva
i uopšte, pričamo uvek, o svemu i svačemu, besmislice:
Prolazimo pored državne radnje sa zavesama u Novosadskog Sajma, stajemo i razgledamo neke heklane stvari u izlogu, za kuću i pokućstvo
razvijamo priču o onome ko je izmislio hekleraj i hekler:
Jermenin koji drži radnju sa kolonijalnom robom, ne,
Georg Hekler, Nemac, je izumitelj heklera, on je zloupotrebio plemenito otkriće gospođe Hekler, njegove tetke, koja je želela da ubrza proces heklanja, on je zli rođak koji je to iskoristio pre nego što je ona stigla da ga upotrebi i patentira…
Izložba povešanih zavesa, na osnovu kojih zaključujemo kakvi ljudi ih drže u svojim kućama, njihov karakter na osnovu njihovih zavesa…
Zavesa za klub vojske, planinsku kućicu, za mladi bračni par sa detetom, za bordel, za dečaka koji stalno krišom povlači nit iz zavese vrhom patent olovke, e, ovakve ima moja tetka; i za tihe čiste kuće gde roditelji dobro vaspitavaju svoju decu…
I tako stojimo usred zime u pola noći ispred neke smešne prodavnice koja je odavno zatvorena, a mi i ne želimo da kupimo zavese, ne, mi pričamo i pričamo...
i onda,
poljubio me je…
s njim je sve kao prvi put
i kao poslednji
kao da se tek upoznajemo i oduvek znamo
stali smo ispred zgrade, pokušavala sam da kažem laku noć, da se izmigoljim, bila sam umorna od plača, od pakovanja stvari, od opraštanja, jutros sam dobila, smrzli smo se šetajući, sve je bolelo, u slepoočnicama, u nogama, kičmi; ali opet sam želela da budem tu, sa njim, SADA, želela sam da mogu to Sada da produžavam do beskonačnosti. Već smo počeli da cupkamo od hladnoće, decembarrrr, brrrr, kako su ti hladne ruke… drži mi ruke, greje me dahom, oh, da je ovo bar san, pa da se nasmejem ujutru, da mi ulepša dan, ali sa ovakvom stvarnošću sam potpuno nespretna, zatečena, ne znam šta s njom, pojavljuje se niotkuda, neočekivano…oh… drhtim od zime i od ovog neočekivanog buđenja, ušuškavam se u njegovim lepim rečima… Ovo je proleće… Ovo je dovoljno…
Ovo malo lepog, koje dobijamo, unapred znajući da neće trajati…
Hajdemo gore, hajde da popijemo čaj…
hmmm, ovo mi je već poznato, ne, ne, stvarno, ti MORAŠ da ideš, molim te, odlazi… lepo sam mu rekla,
ali, saamo maalooo…samo malo, evo samo ću da sjedim i da šutim… i, i da te mazim po kosi…
počinjem da ga udaram, ovo se ponavlja, uvek to kažeš, više ti ne verujem, ništa ti ne verujem, on se kao brani, i pokazuje mi kako da namestim pesnicu, a ovako u kung-fuu tigar napada zmiju…i počinje da reži i da me obilazi kao zver koja vreba, dlan mu postaje preteća šapa sa kandžama, ja se smejem, zavijem i ričem kao lav, oči nam zlokobno sjaje i čekamo ko će prvi da skoči, grrrrr, ti si divljak ti si zver, vičem, panter koji se pretvara u tigra, tigar u majmuna, majmun u vuka, vuk u psa, pas u mače u mom krilu koje prede i drema…
Treba umeti sa svakom od životinja…
ponekad se zamisli kao riba, ućuti, sa ribom ne mogu ništa, samo je pustim, riba prolazi, neokrznjeno, leluja kroz prostor…
a onda postaje zmija i veštim i brzim pokretom dolazi do moje kože, klizi, hladno i glatko, borim se, otimam…ja se ne borim, ja savladavam… šapuće zmija…
ne, ovo nije borba, ovo je naša mala igra, preludium, iako se pravimo da ne znamo kako će se završiti, kao na predstavi odigranoj više puta počinjemo da improvizujemo, ja sam čedna devojčica, zarobljena princeza, mnogo puta moram da izgovorim ne, pre jednog da, on je razbojnik, ratnik, osvajač, vitez, Romeo… on je muškarac, ja sam žena… on to mene uči snazi i slabosti…
Obmotan oko mene, onemogućuje mi svaki pokret, podležem pod snagom stiska i otrova, pristajem da budem plen jedne zmije…
Veliki uzdah
Ulazimo u lift, kao u čekaonicu, predvorje strasti. To ustvari nije lift, to je bešumna nosiljka, naš budoar obložen mahagonijem i metalom, sa ogledalom i škiljavim osvetljenjem, tu raspaljujemo blizinu i dah promenom visine, uživanjem u riziku.
Ogledamo se. Ja ponekad napravim taj glupi riblji izraz, otvara i zatvara usta oponašajući ribu. Haha, a ja nekad ličim na lava, rrrrraaauuurrrrrrrr… i grabim ribu svojim čeljustima…
Želimo da neko uđe, pritiskamo dugmiće i igramo se straha, a ustvari se ne bojimo, ovde skidamo sve neverice, neodlučnosti, ostavljamo oružje koje smo poneli, trikove i rekvizite, sav suvišni prtljag, ostavljamo ispred vrata…
Uzimamo naše ruke, naše noge, naše usne i noseve, uši i kose, naše oči i zamagljene poglede, naše reči i buncanja …
Moja soba je sada potpuno prazna, odnesene gotovo sve stvari osim bambusa u čaši i reprodukcije anđela na zidu; u mojoj sobi nikad nije ni bilo zavesa. Samo roletne koje su u određeno doba godine u određeno doba dana, (bilo je to, obično rano izjutra, kad se sunce penjalo ka svom zenitu) pružale neverovatan ugođaj, kao sunčana disko kugla, zraci su upadali u moju sobu, oblikovani rupicama roletni, i kao jata riba prolazile mojim zidovima, preko predmeta, kompjutera i radnog stola, stolica, knjiga, frižidera, kreveta, preko posteljine na krevetu, preko moga snenog lica, ruku, preko stomaka, butina, listova, pa nastavljale neznano kuda, vođene sunčanom strujom na mrešćenje u neke druge svetlosti; da, kao i ribe u moru, i ove svetlosne, imale su svoj period za razmnožavanje. I zavisno od kosine ugla pod kojim bi svetlost padala, dobijale bi različite oblike, od diskova do izduženih pastrmki, kao u crtanom Tražeći Nema - sjajnih bljeskajućih pastrmki koje bi se formirale u oblik, upitnik, strelicu. I u ta jutra, prisećala bih se nekih emisija o podvodnom svetu, o životu riba. A bilo je kao da sam se budila u najčudesnijem ribnjaku. One bi kružile oko mene kao oko nekog nepoznatog bića zalutalog u njihove dubine, zaspalog, dodirnuli bi se naši svetovi, sve bi trajalo kratko, najviše po časa, i ta svetlost koja se ovde kaleidoskopski razlomila, u parčad, u stakliće, u ribice, bila je progutana jednom velikom ribom koja se zove dnevna svetlost, koja bi ispunila moju sobu…
Sviđalo mi se to što nemam zavese, mašinu za veš i televizor, odgovarao mi je taj privremeni način života, studentski, to što se nisam skrasila; nije bio dom taj stan, i nije imao identitet, uostalom, ja i nemam dom, možda, kad bih imala zavese…
…On ulazi u mene, najdublju mene, on ume da uđe, on sme, sada kada sam najranjivija, zidovi sami padaju pred njim, tvrđava se predaje, ja sam tu, ja , to sam ja , otvaram se, potpuno se prepuštam, njemu i osećaju, i nije važno sta će biti sutra, ništa nije važno…
Bili smo u toj ničijoj sobi
Opkoljeni zidovima zvukovima
Otvaram se kao školjka
Kao cvet
Otvaram se
Dovoljno je da pomisli
Da poželi
Pred njim sam.
On zna moje najtajnije misli
Uplovljava u moju dubinu
Kao moreplovac koji poznaje dobro
Sve uvale ovog zaliva
Zna moju krv
I njenu ćud
Prihvata meuzima za ruke
I zaranja kao u okean
Upijam ga svojim telom kao hlebom svojim ostrvima koralnim sprudovima
Svojim porama i ponornicama
Mi smo jedno
Za tren
Mi smo srećni
Zaštićeni kao plod u stomaku
U vodi početka, u vodi zaborava
Prolazim kroz njega i njegovim očima
Vraćam se sebi, preobražena
Stvaramo Krug.
Ponovo se radjamokroz ljubav
Postajemo oslobođeni
Iscrpljeni ležimo na podu prazne sobe
Na obali posle brodoloma
Hladno je. Kolena mi drhte.
Odeća je svuda okolo
A taj čarobni trenutak sadašnjosti
je na pravom mestu
Sa nama
U našim rukama
Između nas
Trenutak
Biser
Koji nastaje iz tople školjke naših tela
Iz ovih ljuski
Odlažemo otvaranje
Čekamo
Da sazri
Od krvi
Od daha
Od sokova
I pogleda
Od dodira
I mesečine koja kaplje
Sa naših kapaka
Iz usana
Kroz prste
Obmotavamo ga
Tankim nitima srebra i sedefa
Oblikujemo
…On je još spavao.
Uzela sam ranac. Ostavila ključeve. Otišla iz grada.
Negde, kod nekih uličnih trgovaca knjigama slučajno otvorim jednu:
”...U jednom životu, tako, živimo mnoga vremena,
koja neupućeni tumače kao trenutke...”
Dragana Nikolic'
o selidbama...spavachima...rechima&pripovedanjima...bubicama... hirovima (nashim i tudjim)...o igri...zavesama i jednom nachinu vidjenja Stvari... mozhda josh neko pronadje ovde neshto Svoje ili o Sebi...
iliti shta sve bude kad trazhish studiju Laze Kosticca...  da, ima neko ko to chita...a ovi slepci u biblioteci imaju tri primerka i to fale strane...  ... pa trazhish jedno, a naidjesh na neshto deseto... i to bash ovih dana...a zashto? Sluchajnost(i)?: khm khm...  da ne bih plakala... i...Zashto chitamo to shto chitamo bash Onda kad chitamo?
|
.. као да је промена-брже корачати,улицом.да иза угла (погледа) вреба неочекивано.
