|
Noc je. Noge me same nose. Na nebu se svaka zvezda vidi. Jedna joj u sobu viri. Ali koja? Da li ona najsvetlija? Ne verujem, nije dovoljno svetla. Mozda ona sto najvise treperi? Ne verujem, od treme i uzbudjenja takvo treperenje je samo uvreda. Ali mora, jedna mora gledati u njenu sobu. Jedna je mora videti kako na jastuku spava. Kako se njena lepota, andjeoski cista, razliva po posteljini. Da li ce vetar umorni jos samo jednom zahuktati da bar jos jednom taj miris osetim? Cekacu, vreme mi nece biti neprijatelj. Minut, dan ili godina i vise je cena isuvise mala za osecaj taj. Kada u grudima osetim kako je pored mene... Sigurno nesto lepo sanja. Takvo bice ne zasluzuje nista gore. Ma ne postoji ponuda koju ne bih prihvatio samo da joj se u snovima bar pojavim. Bar tada ce moci da se nasmesi kada me vidi. Bar tada ce mi se njene ruke sleci na ramena i privuci mi njene usne bez imalo srama, bez imalo patnje. I poleci svoju glavu na mene, kao na kakav jastuk najudobniji, prefinjeniji, dok mi njena kosa lice prekriva. Zlatne vlasi, od najvecih tkaca istkane, neka mi miluju obraze, neka vrate osmeh iskreni. Neka cuje lupanje srca moga koje za samo jedno ime zna. Srce koje ne ume kucanjem odrzati zivot, srce koje udise samo nju i njeno postojanje. I da je drzim, samo za sebe, sebicno i prokleto, kako jedino takva lepota i moze se drzati. Do god joj osmeh na licu postoji, do god su njene ruke cvrsto oko mene, do god uziva kada mi usne padnu na njen vrat, necu je pustiti. Ruza, od svih ruza jedinstvenija, kao da nijedna na svetu ne postoji, neka cveta u mom vrtu. Ali, nije cvet, a ni andjeo, pognute glave, nego je uspravan, ponosan, ma gde bio... Lepo mi sanjaj andjele...
|
