Unutrašnji tokovi

• 5Ovo se svidja korisnicima: Dusan, Red_star_girl, Silija, mcrule, DreamingStar
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Umetnost trotoara dostiže svoj vrhunac svakako u dečjim crtežima kredom ili parčetom razbijenog crvenog crepa; to su "školice"! Ovi čudni crteži su, u stvari, poziv na igru, jedina zabava siromašne dece, koja ne poseduju ništa do hitrih nogu željnih skakutanja, osećanje ritma i mašte, koja se zadovoljava komadom asfalta i bledim tragovima linija... Školica je, u stvari neka vrsta konceptualne umetnosti. Njeni stvaraoci su, inače nepoznati (nikada se ne potpisuju ispod svojih dela), ona se rađa izjutra i traje samo jedan dan, dok je uveče ne speru šmrkovi polivača. Školica je, takođe, ranohrišćanski krst, i magični redosled brojeva i hazard - nikada se ne zna gde će se zaustaviti nogom gurnuti komadić cigle! Ona je i poezija: u ovalnom luku kojim se završava primitivni krst, deca pišu: NEBO ili ODMOR."
M.Kapor

*

"Kada reku zahvatite dlanovima, uvek vam iscuri kroz prste, ali možete iznova da je zahvatite, da se umijete i tada shvatite da su stvari jednostavne!

(...)

Ne sledi osnovni tok priče, izliva se u rukavce, u nove tokove, oni u slivove i delte. Ponekad iz nje krene bujica, ponekad se razliva u poplavu, a katkad njena priča samo teče žuboreći kao izvor. Kad zastane, ućuti i nestane negde u sebi, postaje ponornica.

(...)
Nekoliko decilitara Dunava tog dana donela je i na nogavicama svojih farmerki.

(...)
"Kako možeš prekinuti tok reke? - pitala sam se. Granice su u glavama ljudi, a reke prirodno teku kako hoće", kaže Vera. "Prvi projekat koji sam uradila nosio je naziv Prekinuti tokovi i odmah su mnogi ljudi prepoznali ono što želim da kažem i aktivno su se uključili. Vodu Drine kod Zvornika zahvatio je tadašnji ratni izveštač lista Corriere della Sera, zajedno s jednim vojnikom preneo je preko minskog polja da bi je mi je doneo jer je razumeo ono što radim. Tada sam napravila prvu, od desetine izložbi na kojima sam predstavila svoj rad vezan za reke i nastavila to da radim do danas, razvijajući, granajući ideje i povezujući ljude i prostore. Moju ideju prepoznalo je stotine ljudi, vodonoše koji su vode reka iz celog sveta punili u flaše i kese i donosili mi ih, ili slali poštom, s pratećim fotografijama, video zapisima ili pričama o tim poduhvatima.

Voda je veza svega i svih
Danas imam primerke više od sto reka koje premrežavaju našu planetu: osim Save, Dunava (s mnogo divnih mesta) Tare, Soče, Drine, Morače, Pčinje, Neretve, Drima, Ibra, Miljacke, Mure... U svojoj zbirci imam i Niger, Gang, Temzu, Mekong, Nil, Misisipi, Kolorado, Rajnu, Amstel, Volgu, Eufrat, Singapur, a ovih dana sam s uzbuđenjem primila na poklon i jedan litar Amazona. Svako od njih kreira svoju priču da bi se ulio u zajednički projekat, moje vodonoše su moja energija, živa snaga. Izložbe i projekti koji se u ciklusima pojavljuju u različitim prostorima, okolnostima i situacijama su nova dimenzija, način da taj materijal progovori. Reke, parkovi, vreme, prostor, gradovi u pokretu teku preko svojih reka u bocama sa svih strana sveta i svi se slivaju u novi, beogradski sliv. Umrežavaju se ljudi preko reka i reke preko ljudi, a voda je veza svega i svih. Život.
(...)
Zaljubljena još od osnovne skole u ruski jezik i njegovu književnost, četiri godine sam studirala ruski jezik verujući da je to moja vokacija. Upoznavanje sa stranim jezikom doživljavala sam kao uvođenje misli, doživljaja, emocije, iz jednog jezičkog područja u drugo. Čarolija rečnika, napipavanje pravih reči, izraza, ulaženje u misao i stanje pisca... Fascinacija."

Snaga žive vode

*

http://shtikla.blogspot.com/2013/03/u-stvari.html

*

Jutros sam po kiši ustala u šest. Svitanje je posebno doba dana čak i kad se nebo ne izvedri. Svet je tada na deset minuta stišan do granice nepostojanja, jedino se čuju zrikavci, oni su budniji od nas. U gradu samo tad možete da čujete ptice, stvarno, kao da priroda olista nekako u sebi jer je svanuo još jedan novi dan. Nosim tri neba već duže vreme: jedno ispod jezika, drugo u grudima,a treće na ramenima, ali jutros se sve činilo manje strašno. Možda je život u tome da ga prihvatimo kao nešto što je lepo u tom svom užasu. Možda i nije. Više ne znam, ukusi su mi se pomešali, ne znam šta je slano, a šta kiselo, ko ti misli dobro, a ko zlo. Često mislim o tome da je negde, na nekom vrhu moguće sedeti i jesti pirinač.
Uvek sam više volela školice od lastiša.