|
... prvih tri dana u skoli... Dani su sumorni, oblacni, topli, hladni... vetroviti, mirni... sve se tako menja, i menja... ima i tracka sunca negde... vidi se... ali meni ono prolazi neprimetno, kao da ga nema.... nije mi jasno zasto, uvek sam se radovala suncu... boli me nesto, a ne mogu da kazem sta, ne znam.... nesto mi fali, nesto sto bi ovu cudnu i cesto neprijatnu senzaciju uklonilo... nesto sto ce me naterati cesce da se smejem....
Idem u skolu, gledam svoje prijatelje, bolje reci poznanike, svi se smese, sale, svi su naizgled zadovoljni... a ja.... ja sam sumorna, kao vreme koje se menja...... retko se smejem. Nasmejem se kada se neko seti mene i pita kako sam... nasmejem se kad me neko pita da dodjem tamo gde se oni nalaze, samo da bi mi rekli CAO. Nasmejem se kada mi neko kaze da mu nedostajem, kad mi neko kaze da sam im draga... Ali taj osmeh sa lica mi skida ona mala i sitna izdaja koja me je zadesila, izdaja koju nisam ocekivala... izdaja koja mi prijatelja oduzima. I to nije sve,i poverenje tog prijatelja iscezava, iako je moje poverenje ono koje treba da iscezne u tom prijateljstvu... zaista cudna situacija. Situacija oko koje se ne bi trebala buniti i cuditi, vec samo uraditi ono sto je pametno. A ne znam zasto to ne uradim! Ne znam zasto trpim neciju dvolicnost, ne znam zasto trpim neciju aroganciju... zasto ja trpim neke stvari koje ne treba da trpim? Uctivost, emotivna povezanost... ili ono najgore, malo samopouzdanja?! Ne znam sta je.. ili sebi jednostavno ne zelim da priznam.
Po prvi put osecam kao da se gubim negde u svojoj haoticnoj sobi... po prvi put dozvoljavam sebi da razmisljam o necemu vise nego sto to zasluzuje, po prvi put imam utisak kao da sam na putu da padnem negde dole... dole gde nikad nisam zaista bila... mesto koje sebi nisam dozvolila da vidim... ne znam sta da radim sa sobom. Da li da se zaokupiram dosadnim knjigama, koje me uce stvarima koje mi nikada nece biti potrebne, da li da se bacim samosazaljevanju, kao neki koji ne znaju ni za sta drugo? da li da se pravim kao da problema nema? Da se smejem na silu, sto mi ne stoji lepo.... da se svakome smesim i kazem "Hej, sve je u redu"? Radila sam to ranije... prolazilo je, ali sad mislim da ne mogu da sakrijem svoje nezadovoljstvo iza fasade nasmejane i vedre devojke, koja se smeje na svaku salu, ma koliko ona njoj neshvatljiva, glupa i detinjasta bila! Mogu da pokusam... naravno, uvek je tu opcija pokusati, ali tada bi oni koji me zaista znaju mogli da se zabrinu, jer znaju da ja ne krijiem sebe... niti svoja osecanja... to je nesto sto ne zelim, da svoje nezadovoljstvo sirim dalje, makar to bilo na onih 20 minuta koja su neophodna da sve kazem u par haoticnih i nejasnih recenica.... kao da je jesen, a ne prolece u mom umu. Dodje mi da se zakljucam u svoju sobu i sigurnost svoga doma iskoristim do maksimuma... da ne izlazim ni zbog kog ni zbog cega.... dodje mi... mnogo stosta mi dodje da uradim... ali mi vreme i samopouzdanje ne dozvoljava to!
|
