|
Pedro Kalderon de la Barka
Život je san
Rosaura: O, kamo sreće da to ne znam!
Koja bi bila tako mudra,
pa da se snađe i odluči
u tako teškoj okolnosti.
Ima li ikog na tom svetu
koga nebesa nemilosna
takvom nesrećom kažnjavaju
i takvim jadom napadaju?
I što da radim u toj zbrci
gde mi izgleda nemoguće
da nađem razlog koji blaži
il' ublaženje koje teši?
Otkad me prva žalost snađe,
svaki događaj, svaki slučaj
nosi mi jednu novu žalost;
jedna za drugom tako teče
i jedna drugu nasleđuje.
Poput čudesne Feniks-ptice
jedna od druge vek se rađa
živeći od svog umiranja,
a grob je njihov pun topline,
jer ga pepeo njihov greje.
Neki mudrac je govorio
da je nesreća bojažljiva,
jer ne dolazi nikad sama;
a ja govorim da je smela,
jer ona uvek napred srće,
i nikad leđa ne okreće.
A ko nesreću sobom nosi,
može raditi što ga volja,
jer je siguran da ga nikad
i nigde neće ostaviti.
Po meni se to dobro vidi,
jer me nesreće mnoge prate
i nikad nisam bez njih bila,
nit' su se kada umorile
sve dok me nisu ugledale
ranjenu teško od zle kobi,
u zagrljaju strašne smrti.
O, jao meni! Što da radim
u neprilici ovoj teškoj?
Kažem li tko sam, Klotaldo će
biti uvređen, jer mi reče
da ne govorim nikom ništa
sve dok čast svoju ne osvetim.
Ako Astolfu ne otkrijem
tko sam i što sam, a on dođe,
što ću činiti kad me vidi?
Ako se budem pretvarala
jezikom, glasom i očima,
duša će moja reći tko sam.
I šta da radim? — Ali zašto
da sad razmišljam i predviđam,
kad je i tako jasno da ću
u danom času postupiti
kako bol moja bude htela.
Jer tko da vlada samim sobom,
kada ga teške patnje snađu?
Pa kad je tako, kada duša
ne zna odlučit ni smisliti
što da učini, neka tuga
do kraja bukne, neka patnja
posve zavlada, da se jednom
rešim svih sumnja i teskoba.
A do tog časa, o nebesa,
pomozite me, čuvajte me!
|
Hvala unapred 
