|
bosim tabanima pravim put zivota, osluskujem radjanje bubamara...sapucem kamenju...pred san, izbrbljam se sa zrikavcima, slepi misevi mi na uho cute uspavanke....sanjam prostrta po crnoljubicastom nocnom nebu, pazeci da ne uznemirim vickaste zvezde....budi me vlazna njuska i bockanje dlake psa po licu...doruckujem med od krvi i duse pcela koje su lovile sunce....putokazi za dnevno putovanje su mirisi drveca, ljudi, staza koje prizivaju....stapam se sa svakom korom drveta i svakim pojedinacnim listom pored koga prodjem, osecam dusom kozu ljudi, zaronim im u oci brzim skokom delfina....disem dusu sveta....odmaram zagrlivsi veliko kamenje na obali mora, grejemo se medjusobno....
zivim srecna jer sve je oko mene zivo, jer sve voli postojanje radi postojanja, jer se sve raduje svemu drugom....
...
zivim tuzna jer beton, kocke u kojima treba simulirati zivot, neprirodno mnogo ljudi na jednom mestu i svetla neonki ne razumeju da se samo na travi pod otvorenim nebom moze zaista spavati i sanjati....
zivim polumrtva jer nebo je suzeno, telo je sputano, osmeh je zaledjen, vazduh je prljav....
...
izdrzacu dok je u meni jos zaliha dodirnute trave, secanja na druzenje sa zverima i po coskovima 'onog sto bi se trebalo zvati dom' zaliha kristalnog planinskog vazduha...izdrzacu...dok...ne budem jednostavno morala da odem.....
|
