|
Kada se završi nečiji život ostaje sećanje. Tek trag na zemlji kao kamen, mermer, humka, možda ništa; simbol ovakav ili onakav ili ni jedan. Možda neka reč, rečenica, misao, oblik. Šta god od toga bilo često je u velikoj suprotnosti od onoga koji više ne može odlučivati.
Neko ne voli ni razmišljati o smrti, dok drugi i ne strepe. Ti su spremni za večni konak pa makar imali i mnogo manje nego oni koji ne žele ni razmišljati. Kod drugih kao da čujem onu iz Jevanjdjelja "Ko štedi život izgubiće ga, ko ga izgubi, živeće".
Odvajkada je običaj da stari ljudi spreme svoje poslednje odežde, a mali je broj onih koji će izraziti želju da im epitaf bude sopstvena ili nečija misao, možda samo sjaj mermera i bleda slova imena i godina, dok će treći biti sigurni da će večno odzvanjati u nečijim srcima jedan deo njihove duše i ne poželeti ništa.
Jeste li spremni izreći rečenicu kao epitaf koji će "beležiti" samo vas, već sada, iako ste tek kročili kroz život, ili došli na pola puta?
Razmišljajte naglas, ionako imate vremena do stote.
|
