|
Kaze mi Sexy: "Aj opet guglaj Stivija, sanjala sam ga sinoc." Ona nece da pretrazuje internet jer se plasi. Nikakav osnovan strah, zasnovan na traumi iz proslosti, zena se plasi virtualnosti, sama kaze. Nije joj prirodno da u sekundi upadas u neciji zivot a osoba to ni ne zna ili da se dopisuješ sa nekim, a ne znaš mu izraz lica kad se smije, recimo. Nikad ne bi sa nekim chatovala, kaže može da izgleda kao onaj Juri iz tvoje stare zgrade i na kraju "Tako mozda i mene neko gogla," trese joj se glas dok stoji iznad moje glave i dise mi svoj marmeladni dah u kosu.
Nikad Sexi ne preskace dorucak; sve to ona polako, bez nervoze, ujutro. Ali, kad treba da se klikne na search - panika.
"A ko bi tebe guglao?" pitam je dok ukucavam S-t-e-v-e-M-c-C...
"Sto znam ja?" neodredjeno mi odgovara. "Gugl. Guglanje. Kao da te prvo stavljaju u veliku, providnu loptu, koju onda pune vodom. Gugl gugl gugl..."
"Ok, ok," prekidam je. "Nista od Stivija. Nema naseg Stivija." Zatvaram kompjuter. "Ajd u svoju kancelariju," kazem joj.
"Kuku, mrtav je sigurno." Ovo se ponavlja dva put godisnje od kad je kloniran internet i sad jos i fejsbuk kod nas. A ko je Stivi?
Nasa prva zajednicka inostrana ljubav. Nas jedno cetiri-pet. I Stiv. Amerikanac u bezimenom gradu, srednjoskolac na razmjeni, jadnicak, ka ratni zarobljenik, anglosaksonski savršeno građen, visok i lijep. A davno to bjese, 80-tih...
|
