|
PLAVA ZVEZDA
Iza suma, iza gora, iza reka, iza mora,
zbunja, trava,
opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava,
zvezda prava.
Cak i ako ne verujes,
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis, ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi:
ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepse da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nadje... treca... peta...
mora u snu da se zadje na kraj sveta
i jos dalje iza kraja - do beskraja.
Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis?
Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u zivotu mnogo znaci, mnogo vredi.
Ja ti necu reci sta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nadjes - sam ces znati.
Sad je tajna.
POSLE LJUBAVI
Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.
Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristanista
i mosta,
niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.
Ja u svoju mladost
onuda uz prugu,
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.
Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uzinu na odmoru.
Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukrocenom cvrku na temenu
za koji su me vecito cupkali
oni sto sede iza nas.
Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.
Kazu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kazu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,
i svi su smesni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su sareni i cudni
kao grad za vreme velikih praznika.
Samo ja znam:
nikada vise,
nikada vise,
necemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla
i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo
necega vrlo vaznog,
necega toliko ogromno vaznog
cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti.
PESMA ZA NAS DVOJE
Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Po obrazima vetar me mlati.
cupa drvecu zutu kosu.
U koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice prosut.
Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.
Koga da pitam,
smesan i mokar,
zasto je nisam sreo nikad?
Il' je vec bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene dosla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prosla.
Mozda smo celu jesen obisli
u zudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoisli?
Da. Mora biti da je tako.
.
POSLE LJUBAVI
Oprastamo se,
oprastamo se i strasno dugim nogama
odlazimo u svet.
M.Antić......Iluzije
|
