jedna od mogucih situacija

jedna od mogucih situacija

offline
  • Pridružio: 02 Mar 2005
  • Poruke: 901

"kolumna
Ivan Tokin
Meni se sviđa
Proleće u Evropi. Romantična Italija, 5 dana, 129 evra. Biseri Toskane, 7 dana, 229 evra. Azurna obala, 7 dana, 299 evra. Švajcarska 299, Pariz 339, Sicilija 449 evra. Na Terazijama, na plakatu, u izlogu turističke agencije. Na Terazijama, ispred izloga, stoji tip od oko 50 godina, sa 8 velikih metli u desnoj i 6 malih metli u levoj ruci. Ukupno 14 novih, lepo povezanih metli, spremnih za prodaju. Metle su nove a garderoba mu je stara, izlizana, ali čista. Gleda u plakat. Ja gledam u njega, pravim se da čekam nešto. Prvo je pročitao sve, video sam kako pomera glavu, pa se zagledao u bisere Toskane. Ili mu se ide baš u Toskanu da vidi te bisere, ili je već bio pa se seća, ili mu je to samo u visini očiju, a on u stvari viri u neki drugi život. Neki život u kojem može da bira sa plakata. Neki život koji je dobio, ili zaslužio neko drugi, a ne baš on. Ti drugi životi se vide na plakatima, na filmovima, neko taj svoj drugi život vidi kad posmatra srećne porodice, a neko misli – da mi je 26 miliona, videli biste kako se živi. I tako, čuli ste sigurno te priče. To su priče ljudi kojima nikad nije dosta, ljudi koji vide samo ono što nemaju. To, kad ti nikad nije dosta, to je jedna od najtežih bolesti. E pa, hoću da vam kažem, mislim da ovaj moj tip s metlama nije od tih. On je gledao, i gledao, i ko zna šta je mislio, ali dok je to mislio, izgledao je kao da ne žudi, nego da prosto gleda u nešto što nema. I onda je pogledao mene, a ja sam mu pogledom rekao - Ja te potpuno razumem.
Voda, raženo brašno T-1250, lomljena soja, pčenično brašno T-850, semenke lana, suncokret, kvasac, sojino brašno, glutensko brašno. Sve to, i sva ona pripadajuća hemija, sve to čini Nordijski hleb, specijalnu vrstu hleba produžene svežine. U ovom slučaju, 350 grama tog hleba. U mom slučaju, 350 grama hleba koje nisam imao jednog 16. decembra. Te godine nisam imao šta da jedem ni 15, a ni 14. decembra. Imao sam nalepnicu od hleba koji sam pojeo 13., zalepljenu na naslon kreveta, pored glave kad spavam. Ili kad samo ležim jer sam gladan i čitam spisak onoga što danas neću jesti.
Zato sam tipu sa metlama rekao da ga razumem.
Mislim da niko nije zaslužio da jede, i niko nije zaslužio da vidi bisere Toskane. I svi smo zaslužili. Mnogo je lepo kad imaš da jedeš i baš je lepo kad možeš da vidiš bisere Toskane. Ali nije strašno ako nemaš i ne možeš. Tebi može da izgleda strašno ali u stvari nije strašno. To je samo jedna od mogućih situacija, a treba da budeš srećan što si uopšte u bilo kakvoj situaciji. Jer uvek je sve u redu. Da nije u redu ne bi bilo tako. Samo je pitanje da li se to tebi sviđa."
sa:
http://www.citymagazine.rs/page.php?id=2550

i sa drugog linka,ali slicno razmisljanje:

"Juče sam bio u super marketu u nabavci namernica za predstojeći Uskrs. Gužva beše neviđena. Ljudi su se gurali sa svih strana kao da su želeli da što potroše novac koji nikad nemaju dovoljno i koji im uvek nedostaje. U redu ispred mene stajala je jedna bakica i u korpi nosila jednu konzervu tunjevine i jednu bananu. Beše mi malo čudno da neko kupuje samo jednu bananu, ali tek kada sam ugledao da bakica čvrsto stiska u ruci novčanicu od 100 dinara i nervozno cupka u mestu postade mi jasno. Imala je samo tih 100 dinara. Kasirka, polu žena, polu robot, već umorna od prevelike gužve i celodnevnog stajanja za kasom izbaci bakin račun. Račun je iznosio 112 dinara. Baka pruži novčanicu koju je do par trenutaka ranije čvrsto stiskala u ruci ne kapirajući da nema dovoljno novca a kasirka uporno više puta ponovi da je potrebno još 12 dinara. Međutim, bakica kao da je nije čula. Nervozno se ostvrtala i nije znala šta da radi. Bilo je sramota što nema para i što je sebe dovela u takvu situaciju da svi vide kako ona nema. Možda je želela da ostavi bananu ili tunjevinu, ali stajala je kao paralisana. Najverovatnije je mislila da račun neće biti toliki. Nervozna kasirka postala je nestrpljiva i počela je grubim tonom da potencira na tih 12 dinara. Svi koji su bili u blizini počeli su da se osvrću da vide ko to galami i ko to nema. Baka je suznih očiju samo ćutala i crvenila. A ja sam popizdeo. Dokle smo mi stigli kao država i narod. Da nemamo para za jednu bananu i jednu tunjevinu. Došlo mi je da iskočim iz sopstvene kože. Razmišljao sam koliko je teška ta starost i kako smo svi mi, manje više, postali socijalni slučajevi. Koliko smo jadni i siromašni. I u tom trenutku se setih. Neprimetno ispustih kraj bakinih nogu novčanicu od 50 dinara. Potapšah je po ramenu i upitah je da nije možda novčanica kraj njenih nogu njoj ispala. Ona me je pogledala zbunjeno ništa ne shvatajući a ja sam se sagnuo (kao svaki džentlemen) podigao novčanicu koju sam maločast ispustio i dao bakici. „Sigurno su vaše“, rekoh. Baka je ćutala, samo me gledala i mahinalno novac dala sada već vidno popizdeloj kasirki. Kasirka naplati račun, vrati kusur i nastavi sa poslom. Baka uze kusur i krenu ka izlazu. Pre nego što je izašla, još jednom je pogledala ka meni i pogledi nam se susretoše. U tom pogledu prepoznao sam zahvalnost. Ne znam zašto, ali u tom trenutku osećao sam se kao govno. Možda zato što sam ja teglio dve prepune korpe sa mnogim besportebnim namernicama koje će za dan, dva završiti u kanalizaciji.
Nije sramota nemati. Sramota je što nikog nije briga što narod nema !!
!"

http://exxxperiment.wordpress.com/2011/04/23/nije-sramota-nemati/

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 777 korisnika na forumu :: 22 registrovanih, 7 sakrivenih i 748 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., Boris90, Brankoni, Dimitrise93, Duško, goxin, ILGromovnik, kNikS, magentoredirect, mercedesamg, Milos ZA, Miskohd, Mixelotti, nemkea71, nuke92, operniki, Slobodan Kovačević, Stefan1207, stegonosa, vlvl, wolf431