|
u porkukici od... sinocc/noccas:
"razmišljam...možda je jednostavno potrebno neko vreme (i možda je to vreme upravo počelo da dolazi) da NAUČIMO da volimo ono što imamo pored sebe i da budemo srećne s tim, umesto da vazda žalimo za nečim propuštenim, izgubljenim, nikad ostavrenim...da otvorimo oči i vidimo da je ono što imamo (a što je možda nepravedno umanjeno u našim očima) mnogo više od onog za čime čeznemo..." i onda u nastavku:
"malo moje ccudljivo,
pusti shta je bilo,
ne budi zlopamtilo...
obicci svet je zbog toga uzbudljivo
da bi se ovde vratilo...
digni tu lepu glavu,
pogledaj me bar,
u suzici shto blista chuda se trista vide...."
|
