|
Khm... Postoje tu razne faze... Praznina, neverica, ocaj, samookrivljanje, okrivljavanje partnera, bes... Ali nakon svega ipak shvatis da tome ne bi trebalo biti mesta u tvom srcu...
Ja sam samo jednom u zivotu bio ostavljen. Ranije su se raskidi desavali sporazumno ili sam ja bio taj koji je raskidao. Ali ovaj put sam ja bio ostavljen. To je bilo relativno skoro i jako mi je tesko palo. Toliko da su moje reakcije bile preterane i ponekad pomalo neumesne.  Ali nisam jedini koji je bio zasluzan za takvo moje stanje. Nekako smo se oboje "pogresno" ponasali... Ali sad smatram da ni ja ni ona nismo krivi. Ne treba nikoga kriviti...
Koliko god da je to tesko, treba oprostiti ono sto mislis da ima da se oprosti. Prihvatiti ono sto si mislio da si vec prihvatio, ali sto si posle odredjenog vremena shvatio da nije slucaj. I jednostavno ocistiti srce od negativnih osecanja kako bi mogao da krenes dalje.  Negativna osecanja samo sputavaju...  Kao i potraga za razlozima, odgovorima, istinom... Treba se odreci toga... Treba prestati muciti se pitanjima... Treba prestati smisljati odgovore na njih. Treba si dopustiti da zivis i bez te osobe. Bez obzira koliko to tesko zvucalo. Nisi ni prvi ni poslednji koji je napusten. Preziveces. Zaljubices se ponovo. Voleces ponovo. Ne treba se toga odricati.
E, sad... Za prijateljstvo je malo drugacije... Ali to vec rekoh ranije: pravi prijatelj te nikad ne bi napustio. Po tome se i prepoznaje pravi prijatelj. Ocigledno njoj je u tom trenutku odgovaralo tvoje drustvo. Kasnije iz nekog razloga to vise nije bio slucaj.
|
