|
82 (skolice)
morelijana
zasto ovo pisem? jasnih ideja nemam, cak ideja uopste nemam. imam samo parcice, porive, komade, a sve to nalaze neki oblik, tada se uplice izvestan ritam i ja pisem u tom ritmu, pisem tim ritmom, podstaknut njime i onim sto se naziva misljenjem, a sto predstavlja prozu, knjizevnu i svaku drugu prozu. na pocetku vlada izvesna zbrka koja moze da se odredi jedino recju; ako, polazeci od te polutame, ono sto zelim da kazem (ono sto zeli da se iskaze )ima dovoljno snage, odmah zapocinje swing, ritmicko klacenje koje me izvlaci na povrsinu, koje sve obasjava i koje tu konfuznu materiju usaglasava sa onim sto zbog nje trpi u trecoj, jasnoj i gotovo kobnoj instanci: recenica, pasus, stranica, poglavlje, knjiga.
to gibanje, taj swing u kome se zbrkana materija uoblicava znaci za mene jedini dokaz da je ono nuzno, jer cim ono prestane, uvidjam da vise nemam sta da kazem. to je i jedina nagrada za moj trud: osecanje da to sto sam napisao lici na macja ledja koja se, varnicava od elektriciteta, ritmicki povijaju pod rukom. tako pisanjem silazim u vulkan, priblizavam se Majkama, povezujem se sa Sredistem - svejedno sta je ono. pisati znaci crtati moju mandalu i ujedno prolaziti njome, znaci izmisliti prociscavanje prociscavajuci se - a to je zadatak nekog belog samana u najlon gacama.
h.kortasar - skolice
|
