nonlinear narratives

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Почетак и крај романа
Ако се добро сећам, било је то једног преподнева с пролећа 1979. године. У спаваћој соби окупаној сунцем стајала је постеља с прекривачем од љубичастог сомота. По њој сам распоредио 47 комадића хартије. На сваком је био написан наслов по једне од 47 одредница или поглавља књиге коју сам у то време писао. Књига је већ имала име - звала се “Хазарски речник”. У собу је ушло једно од моје деце и запањило се.

- Тата, шта то радиш?

Нисам умео да објасним. Компјутери још нису били уведени у домове и ми ту справу нисмо имали у кући. А писао сам нешто што ће се показати као веома подесно за коришћење у дигиталном окружењу. Списатеље који се данас баве таквом нелинеарном прозом, називају свуда у свету електронским писцима, па ја и сам спадам једним делом своје делатности међу њих.

Суштина је у томе да наш хиљадама година уврежени и већ помало овештали начин читања можемо да изменимо. И то на тај начин, што ћемо са читаоцем поделити посао дајући му равноправније место у стварању књижевног дела. Дајући му могућност да сам крчи сопствени пут кроз роман, песму или причу, чија ће се садржина мењати у зависности од тога коју мапу читања је читалац изабрао. Такав књижевни поступак познат је данас у свету књижевне теорије под различитим назнакама (hypertext, nonlinear narratives, interactive fiction, la literature a contrainte, при чему треба имати на уму да је овај француски назив нешто обухватнији). Међутим, онај ко хоће да мења начин читања једног романа, мора да мења и начин писања тог романа. Треба дакле, створити такво дело које пружа могућност читаоцу да га користи као интерактивну прозу. То захтева сасвим другачију, нову технику писања романа или приче, технику која унапред предвиђа различите токове читања и омогућује их. То помало личи на напуштање линеарности писаног језика и враћа нас механизму који познајемо из снова и мисаоног тока. Или из усмене књижевности. Људски снови и мисли нису линеарни, они се роје и бокоре на све стране, имају симултаност која захвата у живот и из живота знатно више и шире него било какав језички исказ. То сви знамо из искуства. Ако хоћемо да у једном књижевном делу следимо своје мисли и своје снове, покушајмо - закључио сам - да и од нашег језика који ниже речи једну за другом као вране на телеграфским жицама, начинимо нелинеарни феномен. И нисам само ја тако мислио. Показало се даје та нова књижевна техника нарочито примењива у дигиталном окружењу, у делима која су писана тако да се читају са компјутерских монитора, са CD-ROM-а, или да се објављују на Интернету. На низу означених места, читалац је у таквим делима могао да притиском на дугме мења и бира даљи пут своје читалачке авантуре.

Не улазећи у историју овог тока постмодерне књижевности ја ћу се овде сетити својих списатељских искустава у тој области. Пре свега да кажем, ја сам увек писао тако да се моја дела стварана у нелинеарном писму, дакле она интерактивна, могу објавити и читати и на “класичан” начин, дакле у књизи, а не само на Интернету.

У тој техници најпре сам написао “Хазарски речник” (1984), “роман-лексикон” чији поднаслов указује на природу овог дела. Оно се може читати онако како се користе речници. Постарао сам се да се свака од одредница може читати пре и после сваке друге одреднице. Дакле, поставило се питање где су почетак и крај романа? Да ли роман почиње са Хомером? И да ли се прича о роману завршава пре приче о причи, то јест, да ли је роману крај дошао у наше време које називамо постисторијом, постфеминизмом и постмодерном?

Улазећи подробније у овај след мисли почео сам да се питам где и када почиње и где и када се завршава читање једног романа, то јест где и када, у ком делу текста почиње и завршава се један роман? Код неких романа то су прва и последња реченица и то је заувек јасно. Милош Црњански добар је пример те врсте. “Велики плави круг. У њему звезда” - каже Црњански на почетку свог врхунског романа. То је незаборавни почетак “Сеоба” које имају исто тако неоспорни и незаборавни крај у последњој реченици “Има сеоба. Смрти нема. ” Али, са другим романима није увек тако. Узмимо “Рат и мир”. Он се завршава много пре краја текста. Да ли се “Ана Карењина” завршава заправо зубобољом Вронског? Где и када почиње Џојсов “Уликс”? “Уликс” има један од највеличанственијих финала у књижевности уопште. Женски завршетак једне мушке књиге. У којој мери је почетак и крај романа, почетак и крај читања условљен оним што Јасмина Михајловић назива читање и пол? Мора ли роман имати крај? И шта је заправо завршетак једног романа, једног књижевног дела? И је ли неизбежно само један? Колико један роман или позоришни комад може имати завршетака?

(...)



[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

meni se chini da se ova "tehnika" mozhe primeniti i u josh nekim oblastima zhivota,a ne samo u knjizhevnosti. bash mi je zato i vazhan ovaj tekst.